Kada je poslednji put povećana minimalna cena rada i time najniža zagarantovana primanja dosegla sumu od 22.620 dinara, jedan mladi tajkun najavio je da će zbog povećanja minimalca biti prisiljen da otpušta radnike iz svog hotela. Iako radi u turizmu, jednoj od profitabilnijih grana privrede, zavapio je da ovim potezom država stvara lošu poslovnu klimu i utiče na porast nezaposlenosti. Dakle, ne nametima, ne visokm porezima, ne lošom infrastrukturom, ne nekonkurentnim tržištem, nego cenom rada onih koji su u Srbiji najmanje plaćeni.
Još simptomatičnije je da je klasa bogataša koja je od 5. oktobra 2000. na ovamo stasala, uz prethodnih par Miloševićevih tajkuna, ubeđena kako njihov rad predstavlja čin patriotizam jer oni “hrane” bezbrojne porodice. Predstavljaju se kao humanitarci, a ne poslodavci koji treba da plate nečiji rad.
Takav stav se razvio pod patronatom države koja im deceniju ipo omogućava kršenje zakona u koje spadaju tolerisanje dugova, neisplaćivanje plata, naknada, zdravstvenog osiguranja… Države, koja je uvek i bez ostatka na strani poslodavaca, a s vremena na vreme, kad bude prinuđena ili proceni da joj se tako isplati, njihove dugove isplaćuje iz budžeta, odnosno parama svih nas.
Netransparentne privatizacije, tajni ugovori, fantomske subvencije, bili su uvod u sistem u kome radnik danas ne sme da traži bolje uslove rada i kvalitetniji život.
Ako ipak, kao u slučaju Fijata, pokušaju da štrajkom ostvare zahteve, dobiju upozorenje da njihov protest loše utiče na dolazak stranih investitora. Drugim rečima, pretnja su svima koji čekaju posao. Onda usledi apel da bi trebalo da pokažu malo ljubavi prema Srbiji, što znači da svaki socijalni bunt podrazumeva nepatriotski čin. Na kraju im je servirano da iza njihovih zahteva stoji politički interes i ozbiljno loša namera. U prevodu, predstavljaju opštu pretnju.
Kada se u socijalne teme ubaci sumnja u patriotizam, a problemi se svedu na nivo manipulacija i jeftinih emocija dobijemo pravu sliku društva u kome živimo.
Insajder
