NOVI PAZAR – Nova američka administracija spremna je da koriguje stanovište po kojem Srbija predstavlja večitog antagonistu u regiji, dok u Londonu mnogi i dalje misle da je svaka srpska država isuviše velika, smatra istoričar Nemanja Starović
Bilo da je reč o parlamentarnim ili predsedničkim izborima, bilo o „malim” lokalnim, a evo sada i o izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina, oni u bošnjačkom korpusu Srbije nikada ne prođu glatko i bez nečije ljutnje. I skoro uvek se odraze na kompletnu političku scenu Srbije. A, gotovo po pravilu, krivac za to traži se u spoljnom faktoru jer, izgleda, uvek je nekome u interesu – nestabilna Srbija. Ili, kako kaže istoričar Nemanja Starović, Balkan oduvek predstavlja igralište velikih sila, čiji su planovi po pravilu dugoročni, a politike multivektorske. Zato, kako dodaje, nije uvek lako uočiti širu strategiju iza naizgled kontradiktornih poteza.
Ranije se često s podozrenjem gledalo prema Vašingtonu, Ankari ili Sarajevu, a ovog puta, prema nezvaničnim medijskim izvorima, najviše se sumnjiče Tirana i Priština. Lider Stranke pravde i pomirenja Muamer Zukorlić, koji tvrdi da njegov politički konkurent Sulejman Ugljanin ima „mentore” sa strane „koji mu vrlo jasno govore kada u koju brzinu da ubaci i šta je sledeće”, ne isključuje mogućnost da su oni i iz ova dva albanska centra, ali… „Priština i Albanija mogu biti protočni bojler u uigravanju postupaka, ali mislim da su snažniji, važniji, značajniji faktori zainteresovani za Balkan, za Sandžak kao čvorište Balkana”, rekao je prošle nedelje.
U Ugljaninovoj Stranci demokratske akcije Sandžaka, naravno, ne slažu se sa Zukorlićevim navodima. Potpredsednik SDA i narodni poslanik Enis Imamović kaže da Zukorlić već nekoliko dana „pokušava da kaže nešto takvim izjavama”, ali vidi, kako dodaje, da i on sam zna „da su to tolike gluposti, da nije u stanju da ih artikuliše u konkretnu rečenicu s bilo kakvim dokazima”. U izjavi za „Politiku” Imamović ističe da Zukorlić, „kao gubitnik izbora za Bošnjačko nacionalno veće, zna da je upravo Ugljanin i dalje jedini legitimni sagovornik koji u ime Bošnjaka može da razgovara sa svim domaćim i međunarodnim institucijama i zato pokušava da ga diskredituje na sve moguće načine”.
„On se toliko izgubio u optužbama da više ne zna šta govori za Sulejmana Ugljanina, čas da radi za jednu službu, trguje oružjem, pa da radi za drugu, treću službu, siguran sam da će sutra biti neka deseta. Ugljanin je slobodan čovek, a Zukorlić to nije zato što se nalazi u Vučićevom i Šešeljevom džepu. Lično mislim i da zavidi Ugljaninu, jer ima na mnogo čemu”, kaže Imamović.
Sve bi bilo jednostavnije, čini se, da je na izborima za nacionalne savete 4. novembra jedna bošnjačka izborna lista osvojila apsolutnu većinu. To što je lista „Vakat je” sa osam mandata postala jezičak na vagi, zadalo je glavobolje i Rasimu Ljajiću, koji je podržao ovu listu. „Vakat je” ima predizborni sporazum o saradnji s Ugljaninovom listom „Samoopredeljenje” (14 mandata) koja, ne slučajno, ima isto ime kao radikalni politički pokret Aljbina Kurtija s Kosova i Metohije. Zukorlić, čija je lista „Matica bošnjačka” osvojila 13 mandata, u predizbornoj kampanji dovodio je Ljajića u vezi sa plantažama psihoaktivnih supstanci, a sada je već spreman, pod određenim uslovima, da razgovara o koaliciji s njim. Ljajić, opet, odgovara da bi mu glasači lakše oprostili koaliciju sa Bin Ladenom, ali mu deo političke scene, pa ni neki koalicioni partneri, izgleda, ne bi oprostili koaliciju s Ugljaninom.
U ovom zamešateljstvu, očigledno, onima koji drže šibice nije teško da zapale vatru, samo ako požele. Nemanja Starović ocenjuje da bi ponajviše interesa za destabilizaciju prilika u Raško-polimskoj oblasti imao albanski faktor, „koji to ni ne krije, i koji je saveznika našao u Sulejmanu Ugljaninu”. „Takvim vizijama se tzv. Sandžak sagledava kao deo šireg albanskog prostora, no na njihovu žalost, uprkos agresivnim nastupima samog Ugljanina, relativno mali broj Bošnjaka u Srbiji je spreman da se izjednači s Albancima na identitetskom planu ili da podrži pripajanje svog zavičaja nekakvom ’velikom Kosovu’”, kaže Starović za „Politiku”. Situacija u ovom delu Srbije ipak nije posebno dramatična, smatra on, jer, između ostalog, Ugljanin nema političku težinu kojom bi se mogla destabilizovati naša država, a i unutar samog bošnjačkog korpusa, dodaje, svakim danom jačaju druge političke snage koje se oštro suprotstavljaju Ugljaninu i njegovoj proalbanskoj politici.
Dr Ledion Krisafi, istraživač u albanskom Institutu za međunarodne studije iz Tirane, tvrdi da Albanija nema nikakav uticaj u Sandžaku, da nikada nije pokazala nikakvo interesovanje ni za Bošnjake ni za Albance u toj oblasti, kao i da Kosovo takođe ima druge prioritete što se tiče spoljne politike. „Albanija zbog konstantnog unutrašnjeg političkog konflikta i ekonomske slabosti nema mogućnosti da utiče ni u Sandžaku ni među Albancima u Makedoniji. Jedina zemlja koja ima veliki uticaj među muslimanima na Balkanu, na Kosovu, u Albaniji, Makedoniji, i takođe u Sandžaku, uticaj koji se poslednjih godina još i povećao, jeste Turska, koja je i najveća ekonomska sila u ovom delu sveta”, ocenjuje ovaj sagovornik „Politike”.
Krisafi navodi da u albanskim istorijskim knjigama piše da je pre sto godina u Sandžaku živelo mnogo Albanaca i da se smatrao delom albanske teritorije na Balkanu, ali se posle Prvog balkanskog rata, kada je Sandžak postao deo Srbije i posle toga deo Jugoslavije, nije mnogo pričalo o tamošnjim Albancima i lagano je počeo proces „bošnjakizacije” među Albancima. „U Sandžaku ima mnogo ljudi koji još pričaju albanski i znaju da su Albanci iako se izjašnjavaju kao Bošnjaci, ali za Albaniju oficijelno albanska manjina u Srbiji jeste samo u Preševskoj dolini”, ističe Krisafi.
Analizirajući suštinske interese velikih sila u našem regionu, Starović ocenjuje da azijske i evroazijske sile nemaju posebnih motiva za destabilizacijom prilika kod nas, da čitav „globalni jug” nema kapacitete za tako nešto, a da je centralnoevropski faktor isuviše ekonomski involviran u regiji da bi mu bilo kakva eskalacija mogla pogodovati. „Preostaje, dakle, ono što nazivamo evroatlantskim arealom, koji je svakako duboko upleten u zbivanja na ovim prostorima u poslednje tri decenije, s tim da mi se čini kako u poslednje vreme primat u neprijateljskom delovanju prema Srbiji od Vašingtona preuzima London. Nova američka administracija je očigledno spremna da koriguje stanovište po kojem Srbija predstavlja večitog antagonistu u regiji, dok u Londonu mnogi i dalje smatraju kako je svaka srpska država isuviše velika da bi se obezbedio po njima idealni balans snaga na Balkanu”, ističe ovaj istoričar iz Novog Sada.
Govoreći o Turskoj, koja je oduvek smatrana zaštitnicom balkanskih naroda koji baštine osmansko nasleđe, pre svega Bošnjaka i Albanaca, Starović ocenjuje da je kombinacija više faktora, među kojima su i snažan ekonomski rast i narušavanja strateških odnosa sa SAD, dovela do temeljnih promena u turskoj politici na Balkanu. „Turci na čitavu regiju gledaju kao na strateški važan prostor na kojem će dugoročno projektovati svoj uticaj, pre svega kroz ekonomiju, investicije, trgovinsku i kulturnu razmenu. U tom smislu, oni prepoznaju Srbiju kao ključnu državu regiona koju je nemoguće zaobići, te poslednjih godina vidno pojačavaju investicije u našu zemlju, što čak izaziva podozrenje njihovih tradicionalnih saveznica”, ukazuje on.
Zukorlić mu daje za pravo, izjavljujući prošle nedelje za jednu sarajevsku televiziju da Ankara Bosni šalje poljupce, a Srbiji pare. Starović ukazuje i na lični odnos poverenja između dvojice predsednika, Aleksandra Vučića i Redžepa Taipa Erdogana pa, uzevši sve u obzir, smatra da Turska ovoga puta ne stoji iza pokušaja destabilizacije na prostoru Raško-polimske oblasti, ma koliko se čak i neki protagonisti tih procesa pozivali na nju. I lider JS Dragan Marković Palma, recimo, toliko se uzda u tu zemlju da očekuje da će Erdogan „smiriti” Ugljanina.
Politika.rs Foto: Enis Imamović (S. Župljanin) / Ledion Krisafi (Lična arhiva) / Nemanja Starović (Lična arhiva)
