Starogrčki filozof – cinik Diogen je svojim ponašanjem i načinom života fascinirao svoje savremenike. Stanovao je u buretu, a nikada nije osećao prostornu i duševnu teskobu i skučenost. Poštovao je noć kao period tame i mraka koji mu ni najmanje nije smetao da širi vidike i horizonte njegove duhovne svetlosti. Danju je išao sa upaljenom svećom, a na pitanja začuđenih prolaznika odgovarao bi: „Tražim čoveka“. I tako do kraja života.
Toliko ljudi oko njega, a on u svakodnevnoj i neumornoj potrazi za čovekom. Naravno, njemu je i te kako bilo jasno da neprestano nailazi na ljudska bića, ali on nije tražio fizički dokaz o ljudskom postojanju, već moralno izgrađeno ljudsko biće, koje je i stvoreno da bude u funkciji činjenja dobrih dela i kreiranja dobrih “nijeta”. Nažalost ni svetlost Sunca ni plamen sveće mu nisu pomogli da među hiljade i hiljade ljudi pronađe čoveka.
Za utehu mu preostaje da njegova potraga za čovekom nije prestala nakon njegove smrti. Potragu su nastavile i naredne generacije, ali sa drastično malo pronađenih uzoraka i primeraka.
Čovečanstvu je uvek najviše falio čovek. Uvijek su njegovu ubjedljivu većinu činili neljudi u ljudskom obličiju. Oni su često na ovom svetu bili svetli primjer i idoli njima sličnima. Što bi se reklo većinski narod.
Naš stvoritelj nam je jasno poručio da neće izmeniti sudbinu jednog naroda, dok on najpre ne izmeni samoga sebe. Pri tom lažne kozmetičke promene ne mogu mnogo pomoći. Šminka privremeno ulepšava lice, ali kratko traje. Stvarni lik je ipak jedina realna i dugotrajnija pojava.
Bošnjački narod mora uložiti mnogo napora i dugo i uporno raditi na sebi da bi izmenio samoga sebe u pravcu Diogenovog čoveka. Koliko puta smo izdali sami sebe i pribavili drugima dugotrajne koristi, a sve u cilju ostvarenja lične, kratkotrajne koristi.
Sa tugom se prisećam Husein-kapetanove bitke nedaleko od Sarajeva 5. juna 1832. godine protiv osmanske vojske, kada je Zmaj od Bosne, sa znatno manjom vojskom pružao herojski otpor, i bio na pragu pobede, ali u jeku bitke ljubomorni hercegovački begovi predvođeni Ali-pašom Rizvanbegovićem i Smail-agom Čengićem, prešli su na stranu neprijatelja i udarili na verne Gradaščevićeve ustanike s leđa. Tog dana je bošnjačka nesloga, surevnjivost, lična sujeta i materijalna i karijeristička korist uništila bošnjačku budućnost. U godine kada je bošnjački narod imao neponovljivu šansu da stekne obrise državnosti, uporedo sa srpskim, grčkim i crnogorskim narodom, večno bošnjačko nadgornjavanje nas je povelo u ambis istorijskog beznađa.
Obojica pohlepnih i sujetnih hercegovačkih izdajnika završili su kasnije sramno i tragično svoje živote.
U literaturi obično stoji da su Karađorđevi ustanici osvojili Beograd tako što su hrabrim jurišom prodrli kroz Sava-kapiju, prava je istina da je potplaćeni i potkupljeni komandant straže otvorio kapiju i pustio ustanike u grad, koji su danima iza toga vršili masakar nad muslimanskim življem i deo nasilno pokrštavali. Prodao je sve svoje sunarodnike i istovernike, samo da bi ostvario ličnu materijalnu korist.
Iako je većinsko stanovništvo u Smederevskom sandžaku ili kako ga često pogrešno nazivaju Beogradski pašaluk bilo muslimansko, stalna naviknutost da odbranu oranizuje sultan i Visoka porta, odnosno da ih neko sa strane brani, doveli su muslimane u situaciju da ih manjinski srpski živalj u višegodišnjem Prvom srpskom ustanku izmasakrira, etnički počisti i delimično pokrsti. Totalno je izostala ideja o samoorganizovanju i samoodbrani.
Ideja o slobodi i pravu na slobodu u nekom od mogućih i izvodljivih vidova odavno je zamrla u Sandžaku. Podsetimo se da je srpskom narodu trebao period od tri ipo stoleća da podignu Prvi srpski ustanak 1804. godine. Ali bilo im je dovoljno godina ipo dana da podignu Drugi srpski ustanak 1815. godine. Šta ovo govori? Tokom perioda od 1459. godine kada su Osmanlije definitivno osvojile Srpsku despotovinu do 1804. godine kada je počeo Prvi srpski ustanak, ropstvo i podanički duh do najnižeg nivoa postali su normalni, prihvatljivi i svakodnevni način života kod Srba. Čak i kad je počeo ustanak najveći deo Srba je bio preplašen i rezervisan prema ideji o ustanku i borbi za slobodu. Ali kada je taj isti narod osetio slast slobode u periodu od 1804. do 1813. godine, već krajem naredne godine podigao je Hadži Prodanovu bunu, a aprila 1815. godine Drugi srpski ustanak.
Drugim rečima narodi koji dugo vremena žive u podaničkom odnosu prihvate pokornost i poslušnost kao način života. A ako im se ikada ukaže prilika da osete divan ukus slobode, onda ona postane cilj i smisao života.
Sandžački Bošnjak je zbunjen i skoro izgubljen u vremenu i prostoru. U okolnostima nacionalne, političke i idejne pocepanosti, razbijenosti i ogromnog nejedinstva on izbezumljeno i besciljno ide prema budućnosti. Uplašen od često tragične i krvave prošlosti, ošamućen od zbunjujuće i nestabilne sadašnjosti, naš narod teško dolazi do jasnije i ružičastije vizije budućnosti.
On stoji na raskrsnici vremena i čeka da Diogen sa upaljenom svećom u rukama, jer svakodnevno Sunce ne osvjetljava dovoljno i jasno naše horizonte, pronađe konačno njegovo veličanstvo čoveka, među nama i u nama, koji će nam konačno pokazati perspektivan put za nas, našu decu i unuke. A dotle poput Diogena svi zajedno stanovaćemo u buretu, i to punom baruta koje se zove Balkan.
Esad Rahić, Predsednik Društva istoričara Sandžaka
Tekst originalno pisan na bosanskom jeziku
Foto:Medija Centar
