Mi smo “ćeramet” narod. Niti braća Grim, niti Andersen zajedno ne bi mogli sa svojom raskošnom i bujnom maštom dovoljno živopisno i uverljivo opisati “život i priključenija” sandžačkih Bošnjaka.

Mi smo što se tiče države ubedljivo “najjeftiniji” narod u Republici Srbiji. Mi državu ništa ne koštamo. Država na nas ništa ne troši. U Sandžak ništa ne ulaže. Reč investicija na sandžačkim prostorima ne stanuje. Državna beogradska kasa na nas ubedljivo najviše uštedi.

Fabrika – a šta to beše? Toliko dugo na našim prostorima nismo čuli za tu reč, da smo zaboravili i njeno značenje u svakodnevnom životu. U svojem putešestviju po Serbiji pre neki dan i malenom Opovu kod Pančeva svedržac serpski obeća nemačku fabriku.
Ali zato prema nama je daleko širokogrudiji. Nas će lično i personalno fizički investirati u nemačke bauštele, pa ko preživi pričaće. Autobusi puni najproduktivnijeg sandžačkog življa neprestano odlaze. Sandžačka mladost treba da revitalizuje nemački etnički starački dom. Ako Sandžak ostane bez omladine, odreći će se od prava na budućnost.

Sandžak bez mladosti je Sandžak bez budućnosti.

Kažu da je u Srbiji najveći pustinjski predeo Deliblatska peščara. Sandžak je na najboljem putu da je prestigne i ubedljivo prevaziđe.

Toliko iseljavanja, pogroma i stradanja sandžačkih Bošnjaka u prošlosti. Uprkos svim tim stravičnim istorijskim iskušenjima neka kritična bošnjačka biološka masa je ipak opstajala.

A sada bez ispaljenog metka, taktikom sistematskog i planskog nestvaranja osnovnih uslova za opstanak i egzistenciju, sprovođenjem ekonomskog genocida, Sandžak je na putu potpunog egzodusa i demografskog pražnjenja.

Beograd se seti Sandžaka samo kada želi da pojača unutar bošnjačka trvenja, svađe i podele. Taktika “zavadi pa vladaj” u Sandžaku daje sjajne rezultate. Bošnjak od svojih unutar-nacionalnih podela ne vidi kud to vodi i ko to vodi.

Ponašamo se poput Domanovićevog vođe. Posrćemo, padamo, stradamo i sukcesivno propadamo. I nikako da progledamo. I nikako da sagledamo uzroke i razloge. Naša kolektivna kratkovidost postaje hronična i alarmantna.

Našoj deci su nepotrebne četiri strane sveta. Sasvim je dovoljna jedna – zapad. A na zapadu ništa novo. Narodi sa istoka obavljaju najteže i najprljavije poslove i izgrađuju tuđe zemlje, ugrađujući svoju mladost i zdravlje u temelje njihove moći. I opet su nepoželjni i večni stranci.

Sandžak je na putu nestanka.

Bez mladih ljudi on će postati obična ljuštura bez sadržaja. Ali mi od rotluka i iscrpljujućih ispravljanja “krivih Drina” ne vidimo ništa. Lična sujeta i egoizam pojedinaca parališu svaku racionalnu akciju u pravcu zaustavljanja kobne sudbine koja se nadvila nad Sandžakom.

Ne smemo dozvoliti da Sandžak postane samo deo istorijskih sećanja. A ako samo bespomoćno gledamo i nešto hitno ne preduzmemo, to će se nažalost ostvariti.


Esad Rahić, predsjednik Društva historičara Sandžaka