BEOGRAD – Cigarete, droga, antikviteti… šverc u Srbiji cveta još od devedesetih. Istraživali smo ko su krijumčari, koji su njihovi putevi šverca, ali i da li nam je šverc u krvi? Krijumčarenje je svoj procvat u Srbiji doživelo devedesetih godina, kada se, prema podacima Uprave carina, gotovo 75 odsto stanovništva koje živi uz granicu bavilo nekim vidom šverca. Razlog je bio jasan, tadašnje egzistencijalne potrebe teško da su mogle da budu zadovoljene u zemlji pod sankcijama.
Međutim, bliskost Srba sa švercom, prema rečima sociologa Ratka Božovića, doseže mnogo ranije. ”Od turskih vremena uvek smo nalazili rupe u zakonu, a među i njima je i kako da prenesemo neku robu. U našoj naravi je da švercujemo, ali uveren sam da bi sve to bilo verovatno u manjem broju da je država uređenija” smatra Božović. Bez sumnje, na šverc su uticali događaji devedesetih. Tu na scenu stupa dovitljivost Srba koja je uvek bila na zavidnom nivou. Pa se usred najveće nemaštine iz Kine donosila tekstilna roba, pakovali su se i televizori, a da se hrana u gepecima tovari iz Mađarske i dalje je neuništiva navika. ”Mi smo navikli da nam teže pada red nego nered, ali i da na lak način dođemo do boljitka” primećuje Božović.
Da je šverc kod Srba ušao u krv potvrđuje i sociolog Dragan Koković, koji ukazuje da je do toga došlo zbog razvijene kulture siromaštva. Sitnim švercom se najviše bave ljudi koji su siromašni, a to im je, kako oni vide, neki vid preživljavanja. Međutim, švercom se bave obično neradnici koji misle da ne mogu da zarade legalnim tokovima, ukazuje Koković. On objašnjava i da bavljenje švercom zavisi od podneblja. ”Ekspanzija šverca dolazi onda kada su velike krize, u zemljama u kojima je kriza, najviše ekonomska” zaključuje on. Ovu tvrdnju potvrđuje i činjenica da devedesetih, u “zlatno doba” šverca u Srbiji, granični prelazi gotovo da nisu imali putnika koji nešto nije krijumčario. Građani su svako malo odlazili put Italije i Mađarske, a s druge strane grane čekale su ih porodice i deca koja su znala šta stiže: nove konzole za video-igre, televizori, domaćice su se radovale escajgu iz Rumunije, ali nije izostajalo ni benzina, boca gasa, raznih tehničkih aparata. Lekovi i garderoba bili su obavezan asesoar, ali ne na putovanja, nego sa njih.
Kako za “Blic” kažu u Upravi carina, u to vreme bila je uobičajeno da se na graničnim prelazima čeka i po 10 sati, a karakteristično je bilo to što je gotovo pet puta više autobusa pristizalo u Srbiju nego danas. To su bili autobusi, šoping ture kojima su ljudi donosili stvari za lične potrebe i mali deo za prodaju, kako bi podmirili troškove putovanja, navode u Carini. Danas se mnogo manje stanovnika pograničnih oblasti bavi krijumčarenjem.
Prema podacima Uprave carina, između 10 i 15 odsto, a onima koji to čine, šverc je postao – zanimanje. Krijumčari su postali profesionalci, ali se u toj grupi retko pojavljuje neko nov – svi oni vuku korene još iz devedesetih. Današnji šverceri ne rade to iz egzistencijalnih razloga, već ih zanima stvaranje profita, zbog čega se okreću platežnijim vrstama robe, objašnjavaju u Carini. Ako je nekada pravilo bilo da krijumčar droge ne koristi kao kamuflažu decu, stare ili osobe sa invaliditetom, to danas više nije slučaj, primećuju u Carini. Da su traume možda ipak ostale pokazuje detalj sa putovanja naših reportera koji su na malom graničnom prelazu ulazili u Rumuniju. ”Što, šta vam treba odande?” pitali su sumnjičavi Rumuni. U “samo turizam” teško su poverovali.
Trikovi švercera
Na važnom zadatku svaki švercer strepi da li će ga odati rupa u gepeku, pretrpane pregrade vozila, čudne šupljine u automobilima. Često zaborave na svoje gestove i mimiku. Kako objašnjavaju u Carini za “Blic”, ponašanje krijumčara takođe može biti raznoliko, pa tako neki uzimaju sedative kako bi ostali smireni u susretu sa carinskim službenicima, dok drugi čak ni tada ne mogu da sakriju nervozu.
”Dešava se da glume nezainteresovanost, pa zevaju ili se protežu, ali kad počne detaljna kontrola, menja im se raspoloženje, pa postaju razdražljivi i nasrtljivi. Nekada ih može razotkriti i neka nelogičnost, poput one da se u zimskom periodu voze u automobilu bez grejanja i očigledno smrzavaju jer su obučeni kao za izlazak na sneg. Potom se ispostavi da grejanja u automobilu nema jer se umesto njega u instrument-tabli nalazi švercovana roba” kažu u Carini.To je samo deo trikova krijumčara kako bi izbegli da njihova roba bude otkrivena.
Oni koji se bave krijumčarenjem zabranjenih supstanci, ali i cigareta, najviše obraćaju pažnju na prikrivanje mirisa u vozilu. Tako šupljine i tajne bunekere u kojima pokušavaju da prošvercuju robu premazuju raznim smesama jakog mirisa ne bi li zavarali njuh carinskih pasa. Tragovi aleve paprike u vozilu carinicima su siguran znak da krijumčar pokušava da zataška miris narkotika. U tu svrhu se takođe koriste i limunska kiselina, kafa i biber. Sumnjiva može biti i upotreba mirišljavih jelkica, kao i prisustvo specifičnog alata koji može poslužiti krijumčaru za pravljenje tajnih pregrada i razne prepravke da se sakrije roba, kažu naši sagovornici.
Flaša po flaša goriva
“Život devedesetih bio je takav da je šverc izgledao kao jedini način da zaradim i prehranim porodicu. A i kada vidiš da svi švercuju bez problema, zašto ne bi i ti…” Ovako za “Blic” priča B. D. (52), Beograđanin koji se devedesetih bavio švercom. Inflacija, siromaštvo, ovog čoveka, tada mladića, naterali su da s prijateljima jednom nedeljno odlazi u susedne zemlje i donosi hranu, piće, cigarete, ali i gorivo, tada najvažnije “zlato”. Prema njegovim rečima, u zemlji je tada šverc bio gotovo legalizovan. ”Nije bilo osobe koju znam a da se time nije bavila. Svi smo mi bili sitni šverceri koji su odlazili po grupama od troje, četvoro, u Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku i odatle donosili robu koja nam je trebala. Išli smo kolima, ali i autobusom, dok su oni veliki, “ozbiljni” šverceri imali šlepere” priča naš sagovornik. Kako kaže, švercovalo se gotovo sve, a Srbima je najunosnije bilo gorivo. ”Odlazili smo kolima u Vatin, gde su nas čekali Rumuni. Onda bismo iz njihovih kola istočili što više možemo goriva u flaše, nakon čega bismo išli na ulicu to da prodajemo. Gorivo koje se prodavalo na ulici bilo je od dve i po do tri marke i svi su kupovali na flaše jer pumpe nisu radile i imale gorivo” kaže on.
Ističe da je švercovanje tada bilo lako “jer se država s tim nije borila”. ”Sećam se, dođemo na granični prelaz. U autobusu. Idemo iz Budimpešte, Sofije… Svi švercujemo nešto. Pred prelaz svako da po 10, 20 maraka i skupimo da podmitimo Mađare ili Bugare da nas puste sa robom. Tada dolazimo pred naše carinike, koji su tražili da se plati carina po njihovoj slobodnoj proceni” ukazuje on i dodaje da je problem nastajao onda kada Mađari i Bugari na granicu pošalju specijalce. ”Tada niko nije mogao da pređe granicu sa robom. Čekali smo po dva dana nedaleko od graničnih prelaza da odu kako bismo mi mogli neometano da pređemo granicu” kaže.
Prema njegovim rečima, Bulevar revolucije, odnosno današnji Bulevar kralja Aleksandra bio je mesto gde su se okupljali šverceri i prodavali “svoje proizvode” od igle do lokomotive. Šverceri koji su iz Bugarske, Rumunije doneli cigarete, njih su mogli da prodaju i zarade podosta. Na primer, za kutiju cigareta u kojima je bilo 50 boksova moglo je da se zaradi 150 maraka – priča nekadašnji švercer.
Blic.rs
