BEOGRAD – Međunarodni praznik rada, 1. maj, biće obeležen danas tradicionalnim okupljanjem sindikata, šetnjom i polaganjem venaca na spomenik Dimitriju Tucoviću na beogradskoj Slaviji, a predstavnici sindikalnih organizacija i sociolozi poručuju da radnici u Srbiji svaki 1. maj dočekuju u sve težim uslovima, suočeni sa sve većim gubitkom radnih prava, a o čemu se sve manje govori u društvu.
Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost najavili su da će i ove godine, tradicionalno, obeležiti Međunarodni praznik rada protestom u centru Beograda i šetnjom do spomenika Dimitriju Tucoviću, kao i čitanjem prvomajskog proglasa.
Parola ovogodišnjeg protesta je “Veće plate – za opstanak i ostanak”. Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (S S S S) Ljubisav Orbović kaže da će sindikati ukazati počast radnicima koji su daleke 1886. u Čikagu štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovnno radno vreme, čuvene “tri osmice”, ali i skrenuti pažnju na aktuelne probleme.
“Nažlost, u teškim smo problemima, plate su nam relativno niske, iako je bilo pomaka i povećanja zarada, zbog niske osnovice teško ćemo dostići normalne standarde i prosek.
Mininalna zarada u Srbiji je i dalje ispod minimalne potrošačke korpe za 20 odsto, a prosečna zarada za 40 odsto niža od prosečne potrošačke korpe, što govoi u kom stanju se nalazimo”, rekao je Orbović za Tanjug.
Naveo je da u Srbiji pola milliona građana prima platu u visini minimalne potrošačke korpe.
Govoreći o uslovima u kojim radnici rade sagovornik Tanjuga podseća da je prošle godine na radnom mestu nastradalo čak 53 radnika, a od početka ove 12, što po njegovom mišljenu govori o tome koliko se posvećuje pažnja uslovima u kojima radnici rade. Orbović kaže da sindikati nastoje da istraju u borbi za radnička prava i ukazuje na činjenicu da treba da se izbore i sa činjeniciom da su sada i oni na neki način “napadnuti”.
“Sada da bi neko bio predsednik sindikata u nekoj firmi potrebna je velika hrabrost. Mnogi sindikalni lideri velikih kolektiva dobili su otkaze, iako ih sada, polako posle sporova vraćamo na radna mesta”, kaže Orbović.
On takođe ističe da je tema radničkih prava sada potpuno u drugom planu i da mladi, izmoreni gledajući prethodne generacije, odlaze da rade za veće plate u inostranstvo. I predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Ranka Savić kaže da se već decenijama Međunarodni dan rada u Srbiji dočekuje s konstatacijama da položaj radnika u Srbiji nije dobar i tvrdi da u “novijoj istoriji položaj radnika u pogledu prava nikad nije bilo gori” “Relaksirana je mogućnost otkaza, radnici žive u neprekidnom strahu od otkaza, a kad imate radnu snagu koja je uplašena, njom je lako manipulisati i poslodavci to koriste”, kaže Savićeva za Tanjug.
Ona navodi da je problematično to što se prekovremeni rad ne plaća, već sporadično za to dobijaju slobodni dani koje opet radnici ne mogu uvek da koriste jer su potrebni poslodavcu.
U Srbiji je minimalna zarada jedna od najnižih u regionu, ističe Ranka Savić.
“Definitivno ni na ovaj 1. maj ne mozemo da budemo zadovoljni što se tiče prava radnika, a ni radom sindikata”, ocenila je i dodala da je sindikalna scena u Srbiji rascepkana, nesložna i radnici se opravdano ljute na sindikate.
Savićeva kaže da su radnici u Srbiji generalno nezadovoljni svojim položajem, ali se ne bune, jer se “boje da ne izgube parče hleba”, te da sve više naših građana odlazi u inostranstvo u potrazi za plaćenijim poslovima i da je u 2017. 100.000 njih otišlo u zemlje EU i širom sveta da radi. Problem je, kako kaže, i percepcija koja vlada o tome da je srpski radnik dobar, ali je jeftina radna snaga.
“Sindikati moraju da ustanu protiv te percepcije i da ne pristajemo da radimo za 250 ili 300 evra, to je necivilizacijski u 21. veku”, rekla je Ranka Savić.
Sociološkinja Nada Novaković, naučna saradnica Instituta društvenih nauka, kaže da radnici svaki novi Prvi maj dočekuju u sve težim uslovima, sa sve većim gubitkom radnih prava, što je posledica klasnih odnosa, sistemske suprostavljenosti kapitalista i najamnih radnika.
Ona kaže da je radnička klasa u poslednjih 30 godina istorijski degradirana i toliko obespravljena da ne predstavlja nikakvu društvenu pretnju po interese nastale kapitalističke klase.
“Obespravljena, eksploatisana, razmrvljena i osiromašena radnička klasa Srbije nema šta da slavi Prvoga maja. To je praznik koji podseća na vremena kada su radnici imali daleko važniju ulogu u društvu, radili i živeli u boljim i uslovimu dostojnog čoveka, a nisu strahovali za posao, zaradu i goli opstanak sebe i porodice”, kaže Novaković. Ističe i da “takva kakva je, predstavlja lak plen manipulisanja i uticaja kapitalista i njihovih udruženja.
Da im se ozbiljno odupre ili suprostavi nema sopstvenih i jakih sindikalnih i političkih organizacija”, kaže Novakovićeva i dodaje da je tema radnih prava i njihove zaštite u Srbiji sasvim skrajnuta na margine društva.
Ona ocenjuje da većina radnika Srbije radi u uslovima u kakvim su radili radnici zapadne Evrope početkom i sredinom 19. veka.
Zarade radnika u Srbiji su, prema međunarodnim statistikama, daleko ispod zarada u većini zemalja u regionu, kaže Novaković.
“Današnjim radnicima Srbije najviše nedostaju posao, sigurnost, zarada, pravo na dostupno obrazovanje i lečenje, da bi mogli dostojanstveno raditi i živeti.
Analizom radnog zakonodavstva i svakodnevne prakse, radnici u Srbiji su klasa kojoj ne pripadaju ova ljudska prava, već su rezervisani za pripadnike kapitalističke klase”, kaže Novaković.
Zaključuje da prvomajski praznici i slavlja povodom njega samo prikrivaju stvarne odnose moći između obespravljene i razmrvljene radničke i moćne kapitalističke klase.
Tanjug
