PALIĆ – Ako budemo samo slepo slušali zapadnjački populizam, onda nemamo perspektivu, umesto toga moramo da razmišljamo svojom glavom, kaže slovenačka rediteljka Urša Menart (34), čiji je debitanski dugometražni igrani film “Neću da budem luzerka” prikazan u Glavnom programu 26. Festivala evropskog filma Palić.
U središtu priče je tridesetogodišnja Špela koja je diplomirala istoriju umetnosti i nikada nije uspela da pronađe stabilan posao, već zarađuje povremenim poslovima i za razliku od većine svojih prijateljica koje su se odselile u inostranstvu bez plana da se vrate, ona insistira da ostane u Ljubljani.
Menart kaže da je to delom njena autobiografska priča, ali i priča njene sestre, njenih drugarica i da se, dok je pisala scenario, osetila kao da je jedina ostala u Ljubljani i da možda upravo i treba da ostane da ispriča priču koju ne bi mogla da ispriča u Berlinu ili Kanadi.
Kaže i da film prikazuje drugačiji stav od ostalih slovenačkih filmova zbog čega je i privukao pažnju i kritike i publike.
“Mislim da je to univerzalna priča čitave istočne Evrope. U Sloveniji nije bila toliko loša situacija pre 15 godina, ali se to promenilo sa ekonomskom krizom i mlađa generacija nema posla i oseća da nema budućnosti”, rekla je Menart Tanjugu.
Kaže da je njena generacija film doživela kao komediju, a generacija njenih roditelja kao tragediju.
“Osamdesetih i devedesetih bila je optimistička atmosfera u Sloveniji, generacija mojih roditelja je verovala da će nama biti mnogo lakše nego što je bilo njima i pošto se to nije dogodilo, osećaju kao da su nas pogrešno vaspitali. To je za njih udarac, a za nas nije toliko tragično jer mi to živimo i možda nam je i lakše kada vidimo sebe u bioskopu i vidimo da nismo usamljeni u svemu tome”, primetila je Menart.
Smatra da njena generacija nema više nekih ozbiljnih očekivanja.
“Neke sitnice mi primamo kao nešto veliko. Dobiti stan, posao za nas je kao da smo dobili na lutriji, a za naše stare je to bilo normalno. Očekivanja su mnogo drugačija nego što su bila pre 30 godina”, zapaža Menart.
Starije najviše šokira, primećuje, to što škola više nije alfa i omega dobrog života u ovom regionu.
“Škola je garancija dobrog života samo ako pobegneš negde. To možda ljude i najviše šokira, što nisu verovali svojoj deci kada smo im rekli dva-tri puta pa kada vide na filmu, bude im jasnije da je zaista tako”, rekla je Menart.
“Trava je uvek zelenija s druge strane”, podseća Menart, ali i dodaje da ni u inostranstvu nije perfektno.
“Ni tamo život nije puno lakši, ali možda postoji više perspektive. Možda ću raditi puno i teško nekoliko godina, ali imam perspektivu da ću za 10 godina imati nešto. To je ono što je prihvatljivo i to je najveća razlika”, rekla je rediteljka.
Ne želi, kaže, da nužno pošalje poruku mladima “ostanite” već više “razmišljajte svojom glavom”.
“Ne dozvoljavajte da vama rukovode očekivanja drugih, uzmite stvar u svoje ruke i to je ono što Špila na kraju radi”, naglasila je Menart.
Smatra da mlade generacije treba da promene način razmišljanja.
“Ako budemo samo slepo slušali šta nam kažu zapadne zemlje ili jake zemlje istoka, ili slušali zapadnjački populizam, onda nemamo perspektivu. Kao što kaže Špela u filmu i ja mislim da ima još puno potencijala, samo bi trebalo da promenimo perspektivu i da se trudimo da razmišljamo svojom glavom i da preuzmemo odgovornost, izgradimo svoju viziju”, istakla je Menart.
Sa Damjanom Kozole i Ognjenom Sviličićem je napisala scenario za film “Polusestra” koji je nedavno imao premijeru u Karlovim Varima, a upravo na Paliću piše scenario za film koji će režirati.
“Želim što pre da napravim drugi film, jer malo osećam pritisak. Ne želim zaspati na ovome što sam napravila, tako da se nadam da za nekoliko godina na Paliću prikazati svoj drugi film”, rekla je Menart i dodala da se ponovo bavi pričom o prijateljstvu, identitetu, migracijama i savremenim oblicima komunikacije.
“Pokušavam da nešto iskreno napišem”, objasnila je Menart.
Tanjug
