NIŠ – U Srbiji prema zvaničnoj statistici živi gotovo million i po porodica s decom, ali najmanje je porodica s petoro i više dece odnosno oko 0,4 odsto.Porodica Maline i Nebojše Markovića (50) iz niškog naselja Duvaništa pripada grupi koja ne dostiže ni pola procenta.
Marković su roditelji šestoro dece, a u Nišu se porodice sa tolikim brojem deteta mogu izbrojati na prstima jedne ruke.
Malina (45) i Nebojša postali su prvi put roditelji 1997. godine kada su dobili Filipa. Za njim je stiglo još petoro dece – Kristina (1998), Jana (2002), Luka (2003), Dimitrije (2005) i Iva (2012).
Prema rečima Maline Marković, ona i njen suprug su još na venčanju planirali veliku parodicu i “tri, četiri” deteta.
“Moj suprug je jedinac i priželjkivao je da ima veliku porodicu. Stalno je govorio ‘ti imaš dve sestre, imaš kome i da se pohvališ i da se požališ, a ja nemam nikoga’. Ja takodje smatram da je bolje imati više dece, da sutra, kad nas ne bude bilo više, mogu da se oslone jedni na druge”, rekla je Marković agenciji Beta.
Ona je kazala da je, zbog toga što ima šestoro dece, stalno čuje osude ljudi iz okruženja.
“Mnogo je ljudi koji kažu ‘ma šta će vam toliko dece’, medjutim, ne slušam ih i ne zanima me ko šta priča. Mi smo jedna srećna porodica, deca su nam hvala bogu živa i zdrava. Suprug radi u Kliničkom centru, ja u ‘Leoniju’ “, rekla je Marković.
Filip i Kristina su završili školu i takodje rade u “Leoniju”, dok ostala deca idu u školu, ali se pored toga Jana bavi i manekenstvom, Luka trenira košarku, a Dimitrije fudbal.
Prema rečima Milene Marković, sada je sve mnogo lakše, zato što su deca porasla, pomažu mnogo u kućnim poslovima i umesto dve, sada u kući imaju četiri plate.
“Bilo nam je dosta teško dok su deca bila mala i dok smo smo živeli u selu Brestovcu pored Leskovca. Izdržavali smo se od Nebojšine radničke plate u Kliničkom centru i svekrvine male penzije. Bavili smo se poljoprivredom, ali u poljoprivredi sve što zaradite morate
ponovo da uložite u zemlju”, istakla je Marković.
Ona je kazala da su imali težak period i nakon što su 2013. godine iznajmili stan i preselili se u Niš, ali su morali da se presele jer u selu više nismo mogli da “sastavljaju” kraj sa krajem.
“Filip je u to vreme trenirao fudbal u Radničkom, a Kristina je trebalo da podje u srednju školu u Nišu. Samo za njihove autobuske kartice trebalo je da plaćamo mesečno skoro 11.000 dinara”, objašnjava Marković.
Ona je kazala da porodica ne oskudeva ni u čemu, da mogu da kupe deci sve što im je neophodno za život i da starija deca koja rade pomažu i kupuju stvari za mladju decu.
“Troškovi jesu veliki, najviše para dajemo za hranu, ali dosta toga i sama spremam, mesim pite, peciva. Nemamo nikakvu pomoć sa strane, umrli su i moji i muževljevi roditelji. Ne primamo nikakvu socijalnu pomoć, a za dvoje najmladjih nisam imala ni materinski dodatak zato što su peto i šesto dete, a propisano je da mogu da primaju samo porodice sa četiri deteta”, istakla je Marković.
Markovići su 2017. godine dobili od grada na korišćenje socijalni stan u ulici Majakovskog. Ugovor o zakupu su potpisali na tri godine ali se nadaju da će im nakon isteka tog vremena ugovor biti produžen, jer ne mogu da se vrate u Brestovac da žive.
“Kad bi tamo živeli ne bi mogli samo za mesečne autobuske kartice da zaradimo, najmanje šest kartica za prevoz bi nam trebalo”, rekla je Marković.
