Dečaci i devojčice se ponašaju „starmalo” kad misle da će se mama i tata njima ponositi jer deluju odraslo, ali problem nastaje kad požele i da izgledaju kao seksualno zrele osobe
Zoran Milivojević: Za ranu seksualizaciju dece nisu odgovorna deca, nego njihovi roditelji
Jedno od osnovnih dečjih prava jeste pravo da se bude dete. To jednostavno znači da se poštuje ona faza detetovog intelektualnog, emotivnog i socijalnog razvoja u kojoj se ono nalazi, i da se dete ne podstiče da se ponaša kao neko značajno stariji. Ideja razvoja podrazumeva da dete postepeno sazreva i da se u njegovom životu pojavljuju određene teme u skladu sa njegovim uzrastom i razvojnim fazama kroz koje prolazi. Neki roditelji žele da njihovo dete bude „naprednije” od druge dece, tako da ga podstiču da se ponaša kao starije nego što jeste, što kod roditelja stvara osećanje ponosa. Međutim, kada dete primeti da je voljeno samo onda kada se ponaša starije nego što jeste, ono razvija stav prema sebi da ono vredi i zaslužuje ljubav isključivo onda kada se ponaša kao starije, „starmalo”, što je skraćenica od „malog starca”.
Jedna vrsta „starmalog” deteta jeste ono koje se oblači, izgleda i ponaša kao odrasla, seksualno zrela osoba. To se najbolje može primetiti kod devojčica, tako da curica od osam ili devet godina može biti našminkana, sa crvenim ružom na usnama, frizurom, cipelama sa štiklama i odećom koja odgovara nekoj starleti. Na taj način ona sebe predstavlja kao „seksi dete”. Ova, novija pojava je prepoznata kao rana seksualizacija ili hiperseksualizacija deteta.
Oteta nedužnost
Sasvim je prirodno da deca oponašaju odrasle i da u svojim igrama zauzimaju uloge odraslih, nesvesno se pripremajući za odrastanje i za igranje tih društvenih uloga u odraslom dobu. Međutim, ovde nije reč o igri, već o izgradnji polnog identiteta deteta još dok je ono u takozvanoj fazi latencije svog psihoseksualnog razvoja. Drugim rečima, ovakvom detetu se nameću polni identitet i polna uloga onda kada ono još emotivno i socijalni nije spremno za to. Na taj način se datom detetu oduzima nedužnost i nevinost njegovog detinjstva.
Detetova želja da imitira odrasle je sasvim prirodna, ali ono u svom neznanju nije u stanju da oceni primerenost svojih težnji. Za ranu seksualizaciju dece nisu odgovorna deca, nego njihovi roditelji koji im to ili dozvoljavaju ili ih podstiču da se tako ponašaju. Zato možemo govoriti o hiperseksualizujućem roditelju kao nužnoj pretpostavci pojave hiperseksualizovanog deteta.
Po pravilu, takvi roditelji ne vide nikakav problem u tome što dozvoljavaju detetu da bude u ulozi „seksi deteta”. Oni to doživljavaju kao neku vrstu igre koja ih zabavlja, uživaju u reakcijama posmatrača, i na neki način su ponosni na svoje potomke za koje jedva čekaju da odrastu i da zaista postanu lepi i privlačni mladi ljudi. Oni zaprao precenjuju izgled, lepotu i privlačnost, smatrajući da su to osnovne životne vrednosti. Smatraju da je dovoljno da neko bude veoma privlačan, da bi ostvario veliku ljubav, status, uspeh i sreću u životu.
Projekcije roditeljskih ambicija
Poznato je da roditelji na decu projektuju svoje neostvarene ambicije, zbog čega ovakvi roditelji često imaju pripremljeni životni scenario za svoju decu u smislu uspeha na modnoj pisti, estradi ili filmu. Zato oni veruju da svojoj deci čine uslugu jer ih „na vreme” pripremaju za uspeh u okviru datog scenarija. Nisu svesni mogućih negativnih posledica rane seksualizacije po detetov kasniji život. Kako svoju decu gledaju očima roditelja, i ne pomišljaju da njihova deca mogu da podstaknu pedofilne impulse kod posmatrača, u čemu im pomažu i mediji koji svojim sadržajima „normalizuju” ovu pojavu.
Opisani roditelji ne vide nikakav problem u svom odnosu prema detetu, tako da po pravilu ne žele da bilo šta menjaju. Zato je pojava pojma „hiperseksualizovano dete” veoma važna jer upozorava one druge roditelje na štetnost ovog ponašanja kako tu grešku ne bi činili sa svojom decom.
Najbolji način da se roditelj suprotstavi tendenciji rane seksualizacije jeste da detetu objasni da je izgled važan, ali da nije najvažniji. Ključ je dakle u vrednosnom vaspitanju i učenju deteta pravim životnim vrednostima.
Takođe je važno pomoći detetu da se odupre trendovima u grupi vršnjaka i njegovoj želji da imitira drugu decu čiji roditelji podstiču ili dozvoljavaju ranu seksualizaciju. Roditelj treba da se drži svojih standarda primerenosti, a ne da dozvoli da čini ono „što čine sva druga deca”.
Izvor: Politika/Autor: Zoran Milivojević
