NOVI PAZAR – Određivanje pojma nasilja nad decom vrlo je složeno jer u ovoj oblasti postoji veliki broj izraza kojima se u stručnoj literaturi pokušava objasniti ova pojava: zanemarivanje, zlostavljanje, zloupotreba, zapostavljanje, agresivno ponašanje prema deci, vaspitno zapuštanje dece, zločini nad decom, seksualna zloupotreba dece, napuštanje dece, svirepost, eksploatacija i sl.
Jednu od sveobuhvatnih definicija nudi Svetska zdravstvena organizacija (usvojena na Konsultaciji o sprečavanju zloupotrebe dece u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji u Ženevi, 1999.godine), koja navodi da se nasilje nad decom „sastoji od svih oblika fizičkog ili emocionalnog nasilja, seksualnog zlostavljanja, zanemarivanja ili nehajnog postupanja,ekonomskog ili drugog izrabljivanja koji nanose stvarnu ili potencijalnu štetu detetovom zdravlju, preživljavanju, razvoju i dostojanstvu u kontekstu odgovornosti, poverenja i moći“.
„Nasilje nad decom je globalni problem jer je postojalo i nažalost još uvek postoji u svakoj zemlji na svetu, u svim kulturama i klasama, bez obzira na poreklo, stepen obrazovanja. Kroz istoriju se beleže različite forme iskorišćavanja i zlostavljanja dece, kako od blažih, fizičkih kazni, tako i do onih najsurovijih, koje za posledicu imaju detetovu smrt“ – navodi se u Zakonu o sprečavanju porodičnog nasilja.
Prema mišljenju psihologa, ova vrsta nasilja je najtraumatičnija, posebno ako je reč o emocionalnom nasilju. Te rane , smatraju psiholozi, su one koje se ne vide, a nikada ne zarastaju u potpunosti.
Nasilje može biti fizičko i podrazumeva namernu upotrebu sile nad detetom sa ciljem da se detetu nanese fizička povreda, ugrozi njegovo zdravlje, opstanak i razvoj. Mnogo teže je emocionalno koje ima nepovoljno dejstvo na zdravlje i razvoj deteta. Ovaj oblik nasilja, kažu psiholozi uključuju i ograničavanje kretanja deteta, ismevanje, pretnje i zastrašivanja, odbacivanje i druge nefizičke vidove neprijateljskog ophođenja prema sopstvenom detetu. Psiholozi naglašavaju da je u našoj zemlji, ali i zemljama u okruženju uočljivo i seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja ili staratelja, ili prinuđivanje dece na seksualne aktivnosti koje ona ne razumeju i za koje nisu spremna u razvojnom smislu.
Prema tvrdnjama socilane službe neki roditelji zanemaruju osnovne potrebe svoje dece (fizičke, psihološke, potrebe u pogledu socijalizacije)
„To dovodi do ozbiljnog oštećenja zdravlja i razvoja detete, a posebna je priča eksploatacija dece u svrhu profita, trgovina decom, zapošljavanje dece na poslovima za koje ona nisu ni fizički ni mentalno spremni,“ kažu socijani radnici.
Gledano sa pravne strane, roditelji, koji decu izlažu ovakvim , ili sličnim oblicima nasilja, moraju krivično da odgovaraju. U Zakonu je jasno definisan način i procesuiranje ovakvih slučajeva.
„Za sprečavanje nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom nadležni su policija, javna tužilaštva, sudovi opšte nadležnosti i prekršajni sudovi, kao nadležni državni organi, i centri za socijalni rad, kao ustanove. Pored nadležnih državnih organa i centara za socijalni rad, u sprečavanju nasilja u porodici, preko davanja pomoći i obaveštavanja o nasilju, kao i pružanju podrške žrtvama nasilja učestvuju i druge ustanove u oblasti dečje, socijalne zaštite, obrazovanja, vaspitanja i zdravstva (u daljem tekstu: državni organi i ustanove nadležne za primenu ovog zakona), kao i tela za rodnu ravnopravnost na nivou lokalnih samouprava. Podršku žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom mogu da pruže i druga pravna i fizička lica i udruženja,“ stoji u Zakonu o saprečavanju nasilja u porodici.
Studije psiholoških istraživanja u Srbiji pokazuju da je izloženost nasilju povezana sa određenim karakteristikama deteta, kao što su pol, uzrast, intelektualne poteškoće ili druga vrsta ranjivosti. Međutim, ovi lični faktori nisu „stvarni” faktori nasilja. Ako su devojčice (ili dečaci) izloženije nasilju u porodici, to nije usled činjenice da su one devojčice (ili dečaci), nego zbog činjenice da kulturne norme koje definišu legitimno ili poželjno odgajanje dece i metode disciplinovanja određuju rodne obrasce nasilja. Deca uzrasta od 2 godine u najvećem su riziku od nasilnog disciplinovanja. Po svedočenjima roditelja, 47% dece sa intelektualnim poteškoćama doživelo je neki vid nasilja van porodice (u predškolskoj ustanovi, u školi, u dnevnom boravku, na mestima okupljanja).
MNOGO JE UZROKA, A POSLEDICE SU NESAGLEDIVE
U anketi, koju smo sproveli među građanima Novog Pazara i Sjenice, koji su uglavnom roditelji, nameće se mišljenje da je vrlo teško suprotstaviti se stereotipima tipa da je otac uvek nasilnik, da državni sistem registruje samo fizičko zlostavljanje dece uz očigledne povrde. Naši sugrađani smatraju da i majka može zlostavljati svoju decu, kao i to da ima situacija u kojima se starija braća i sestre nasilnički ponašaju prema svojim mlađim braćom i sestrama.
„Odavno je ovo nasilje prisutno, kako kod nas, tako i u svetu. Znam mnnogo slučajeva i kada braća zlostavljauj sestru ili mlađe od sebe u okviru porodice. Nemam reči da opišem takvo stanje i ponašanje i da se ja pitam, one koji se nasilnički ponašaju prema deci, kako svojoj tako i tuđoj, bih nastrožije kaznio,“ kaže 45 to godišnji Mirsad iz Novog Pazara.
„Ne samo socijalni radnici nego celo drustvo bi trebalo da se ukljuci i da pomogne i deci i njihovim roditeljima i da ih uče kako da se ponašaju prema deci. Organizujte debate gde će ih iskusni roditelji ucčti i podržavati u rešavanju problema a ne da se bes iskaljuje na deci“, kaže majka četvoro dece iz Novog Pazara , koja tvrdi da je ponosna na to kako je odgjala svoju decu.
„Bilo je ponekad batina i zabrana, ali nikada nisam preterivala u tome. Nikad nisam dozvolila da se moja deca osete zanemareno, nevoljeno, odbačeno. Sa decom morate biti naoružani strpljenjem, jer nitša se ne dešava na brzinu i teško se nešto može postići na silu”, tvrdi naša sugrađanka.
Prema rečima H. Ć. iz Sjenice, koja je takođe roditelj dva tinejdžera, vrlo teško je vaspitatit decu koja su svuda izložena nasilju.
„Često sa svojom decom dolazim u sukob zbog njihove prekomerne upotrebe savremene tehnologije. Međutim, naša sredina je mala, još uvek se u nekim porodicama poštuje reč roditelja i to mi olakšava komunikaciju sa svojom decom, ali i sa onom sa kojim radim u školi, jer sam prosvetni radnik. Ako volite decu, bilo da su vaša, ili tuđa, teško da ćete se odlučiti na nasilje nad njima”.
Neki naši anketirani građani smatraju da je glavni problem u tome što roditelji moraju da rade ceo dan, dođu kući umorni, iscrpljeni i nemaju strplejnja da razgovaraju sa svojom decom, ili da im poklone vreme i pažnju.
„Zbog toga se u deci nagomila bes, umeju da budu gruba i neobzirna, roditelji umorni i nestrpljivi, pa brzo dolazi do sukoba, bilo fizičkog ili verbalnog. No, kako se to još uvek smatra porblemom koji ostaje unutar porodice, uglavnom se problem zataškava sve dotle dok to ne eskalira i dobije epilog da dete bude fizički i eocionalno oštečeno. Zato svi treba da reagujemo, sarađujemo”, tvrdi Sabina iz Novog Pazara.
„Porodica, koja bi trebalo da predstavlja zonu sigurnosti i zaštite dece, zajednicu u kojoj se podstiče njihov razvoj, za mnogu decu je izvor njihove ugroženosti. Zbog dečijeg specifičnog biopsihičkog statusa koji je praćen bespomoćnošću i zavisnošću postoji opasnost i rizik da dete, kao bespomioćno i malo bude izloženo različitim vidovima nasilja. Roditelji se kao zlostavljači javljaju u 95% slučajeva. Iako je široko rasprostranjeno mišljenje da su zlostavljači dece psihički poremećene osobe, istraživanja pokazuju da se u oko 80-90% slučajeva radi o zrelim i odgovornim osobama,“ navodi se i istraživanju Svetske zdrastvene organizacije.
Opsežna psihološka istraživanja pokazuju da na psihičko zdravlje odrasle osobe utiče nasleđe i sredina u kojoj se odrasla osoba razvijala kao dete. U tom smislu oni ističu sledeće:
„Zato, ako ne možemo direktno da utičemo na genetsku strukturu dece, možemo da obezbedimo sredinu koja će pozitivno uticati na očuvanje zdravlja dece. Dete se rađa najzavisnije od svih živih bića i od trenutka dolaska na svet suočava se sa svetom koji mu je prijateljski ili neprijateljski naklonjen, koji ga prihvata ili odbacuje i na toj relaciji odnosa sa svetom u koji dolazi stvara sliku o njemu, najpre kroz kontakte sa najbližima (majka, otac…) a zatim i šire okruženje. Na toj relaciji dete-svet, u međusobnim odnosima stvara se detetovo ja. Dete od sveta odraslih očekuje zaštitu i ljubav i prilazi mu s poverenjem, a neodgovarajući postupci odraslih zbunjuju ga i utiču na njegovo mentalno zdravlje.”
UDRUŽENI U ZAŠTITI DECE OD NASILJA
Deca svedoci porodičnog nasilja mogu direktno promatrati incident, mogu slušati incident iz druge prostorije, mogu videti posledice incidenta (povrede, modrice…) i mogu slušati prepričavanje incidenta i osetiti napetost koja vlada u porodici. Iako nisu direktne žrtve, u situacijama nasilja u porodici deca mogu da dožive šok, prisutan je strah za bezbednost drugog roditelja. Takođe je prisutan strah za sopstvenu bezbednost, nemaju moć da utiču na događaje, što izaziva osećaj krivice jer dete nije u stanju da zaštiti drugog roditelja. Prisutan je osećaj stida, posebno ukoliko je nasilje prijavljeno i ako je intervenisala policija ili su komšije prepričavale događaj. Emocionalne posledice su slične onima koje pokazuju deca koja su bile direktne žrtve nasilja, a to su: depresivnost, anksioznost, nisko samopoštovanje, bespomoćnost, frustracija, ljutnja. Takođe se javljaju i agresija, teškoće u kontroli ljutnje i frustracije i antisocijalna ponašanja. Podaci o događanju govore da u 30–60% porodica u kojima je nasilan jedan ili oba roditelja postoji i zlostavljanje dece a u porodicama gde postoji nasilje zbog kog žena mora da traži pomoć policije ili da napusti dom, čak u 75–100% slučajeva deca su bila žrtve nasilja. Evidencije Centara za socijalni rad dosledno potvrđuju da je nasilno ponašanje usmereno prema partnerki paralelno sa nasiljem prema deci u 40–50% slučajeva, da su deca svedočila nasilju prema majkama u gotovo 80% slučajeva, kao i obrnuto, kada su deca identifikovane žrtve nasilja u porodici, u 50–60% slučajeva nasilje trpe i njihove majke.
„Zato borba protiv nasilja nad decom zahteva sveobuhvatan pristup i saradnju svih državnih institucija koje se u svom radu bave ovom problematikom. A to su centri zasocijalni rad, policija, sudstvo, zdravstvo, prosvjeta uključujući i saradnju sa nevladinim organizacijama. Posebnu ulogu ima i Zaštitnik ljudskih prava i sloboda“ navode pravne službe.
Prema ključnim odredbama Protokola o postupanju socijanih službi kada je dete svedok ili žrtva nasilja u porodici potrebno je: hitno/neodložno prijaviti nasilje policiji, utvrditi plan pomoći i mere za zaštitu deteta žrtve nasilja u porodici – u svakom konkretnom slučaju rukovoditi se principom najboljeg interesa deteta, imenovati staratelja za dete ukoliko roditelji nisu u mogućnosti da vrše ovu ulogu (odluka o izmeštanju deteta iz porodice donosi se onda kada je nemoguće naći drugo bezbedno mesto za dete koje je žrtva nasilja u porodici), razmotriti mogućnost odgovarajućeg smeštaja u hraniteljsku porodicu ukoliko se to proceni kao neophodno i jedino valjano za diete-žrtvu.
U nastavku ovog Protokola se ističe da su radnici centara za scojalni rad u obavezi da koninuirano prate slučaj i da jednom mesečno obilaze porodicu u kojoj je dete smešteno i da održavaju kontakt sa stručnjacima iz zdravstvenih i vaspitno obrazovnih ustanova, poreću sudski postupak pred nadležnim sudom a sa predstavnicima državnog i nevladinog sektora obrazuju Stručni tim koji izrađuje plan o zaštiti deteta.
„Centar za socijalni rad najmanje će dva put godišnje ministarstvu nadležnom za poslove socijalnog staranja podnositi objedinjeni pisani izveštaj o zaštiti prava deteta-žrtve nasilja u porodici i stepenu ostvarivanja socijalne zaštite u odnosu na njega,“ ističe se u ovom Protokolu.
U Protokolu se, takođe, navodi da je škola, odmah posle porodice glavno mesto u kojem stručna lica mogu i moraju da prepoznaju decu, žrtve porodičnog nasilja i da im u skladu sa svojim mogućnostima pomognu. Prema rečima socijalnog radnika u novopazarskoj Osnovnoj školi „ Desanka Maksimović“, Redža Isovića, socijalni radnik je u obavezi, da prilikom sumnje i prepoznavanja nasilja nad decom u porodici odmah obavesti CZSR.
„Postojanje i aktivnosti socijalnog radnika u vaspitno obrazovnim ustanovama je neophodno, jer ubrzava i olakšava proces rešavanja problema ovakvog tipa. Takođe socijalni radnik u školama doprinosi uspostavljanje čvršće i kvalitetnije saradnje između obrazovno-vaspitnog sistema i socijalne žaštite,“ kaže Isović.
Prema njegovim rečima, socijalni radnik u školi je u stalnom kontaktu sa decom i to doprinosi da lakše i brže registruje konkretne slučajeve porodičnog nasilja nad decom.
„Pored socijanih službi, škola i stručni Timovi , koji se bave prevencijom nasilja, obaveštavaju policiju i zdravstvene ustanove. Socijani radnik treba da koordinira Timom za žaštitu dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece i sprovodi preventivne aktivnosti u skladu sa godišnjim planom, a ujedno mora biti i deo psiho-socijalnog Tima i zajedno sa psihologom voditi savetodavne razgovore i radionice sa decom” – ističe Isović.
Kako socijalni radnik putem predavanja, radionica, može da deluje u cilju osnaživanja i ohrabrivanja dece da otvoreno govore o nasilju u porodici?
ISOVIĆ: “Pored pedagoga i psihologa, socijalni radnik je stručan da realizuje preventivni program u cilju sprečavanja, ranog otkrivanja i zaustavljanja nasilja bilo koje vrste. Socijalni radnik treba da sarađuje sa NVO, piše i realizuje projekte, radi ankete i lobira u lokalnoj zajednici, kada vidi da postoji potreba. Socijalni radnik, zajedno sa ostalim zaposlenima u školi, treba da stvara konstantno atmosferu tolerancije i prihvatanja i jasno osudi svaki vid nasilja.”
On takođe ističe da socijalni radnik u školi treba da stvara sredinu, gde će se deca osećati sigurno da kažu kada imaju neki problem, da konstantno praktikuje sa decom i odraslima asertivnu komunikaciju i konstruktivno rešavanje konflikata.
„Svakako treba uključiti roditelje, posebno raditi sa rizičnom grupom roditelja i dece kao i odrediti konkretne dane kada će se promovisati vrednosti tolerancije i ukazati na socijalno poželjne obrasce ponašanja, gde će biti uključeni i roditelji, poput radionica i predavanja” – kaže Isović.
Smatrajući da je veoma bitno da se zna, pitali smo socijalnog radnika Redža isovića kakva je procedura samog razgovora sa detetom koje je pretrpelo nasilje?
„Procedure se nalaze u Priručnicima kojih se pridržava Tim za zaštitu dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, što je regulisano i Zakonom o sistemu obrazovanja i vaspitanja. Važno je pridržavati se relevantnih zakona i postupati po proceduri. Važno je da dete ima poverenja u stručnjaka, i da bude uključena učiteljica/odeljenjski starešina, koji najviše vremena provode sa detetom. Tok razgovora zavisi i od uzrasta deteta. Takođe, važno je ukazati detetu da ono nije krivo, da je situaciju nasilja važno prijaviti, jer niko ne zaslužuje da bude zlostavljan i niko nema prava da zlostavlja drugu osobu. Rečnik mora biti prilagođen uzrastu deteta. Sumnja se obavezno prijavljuje CSR-u i važno je uključiti drugog roditelja (ukoliko oba roditelja nisu učestvovala u nasilju). Nasilnika i dete ne intervjuisati zajedno. Zaštita deteta je na prvom mestu,“ istakao je Redžo Isović.
Pitali smo našeg sagovornika i koliko okruženje (drugovi u školi, međusobni odnosi, atmosfera u odeljenju) mogu da doprinesu da deca otvoreno govore o nasilju u svojoj, ali i u drugim porodicama u okruženju?
„Deca veliki deo dana provode u školi, tako da je veoma važno da škola bude podržavajuća sredina u kojoj se dete oseća bezbedno. Treba negovati takvu atmosferu konstantno, što je zadatak svih zaposlenih. Dete, koje ima poverenja u zaposlene i svoje vršnjake, lakše će se otvoriti i imaće važan resurs podrške, što je važno i za unapređenje mentalnog zdravlja deteta, kao i za primarnu pomoć oko rešavanja problema.“ smatra Isović.
Isović dodaje da je važno da i deca i odrasli znaju da prepoznaju nasilje.
„Najčešće se prepoznaje fizičko nasilje, dok se ostali oblici nasilja slabije prepoznaju. Psihičko i emocionalno nasilje se retko prepoznaju, a čest su oblik nasilja, gde spadaju uvrede, ponižavanja, omalovažavanja i sl. Važno je istaći da su roditelji i ostali odrasli ljudi u detetovom okruzenju model ponašanja i da je velika verovatnoća da će ih dete usvojiti i tako reagovati u interakciji sa vršnjacima u školi. Takođe, takva deca imaju negativniju sliku o sebi, što dalje utiče na mentalno zdravlje, razvoj i vaspitanje deteta. Zato je važno ukazivati na vaspitne stilove koji su pozitivni i negativni i kako to utiče na dete, jer mnogi roditelji nisu ni svesni određenih negativnih ponašanja. Ono što je takođe važno i što je objektivni pokazatelj, da li dete dolazi neuredno u školu, da li redovno radi domaće zadatke, da li redovno pohađa školu, što je pokazatelj mogućeg zanemarivanja i zlostavljanja deteta,” zaključuje Isović.
U praksi se pokazalo, a to tvrde i psiholozi i stručnjaci koji rade sa decom, da nasilje doživljeno u detinjstvu utiče na društvene odnose i ponašanje u kasnijim životnim fazama i prenosi se sa generacije na generaciju. Istraživanja su utvrdila da izloženost nasilju u porodici tokom ranog detinjstva povećava verovatnoću nasilnog kriminalnog ponašanja u kasnijem životu i nasilnog ponašanja u intimnim partnerskim odnosim.
Ne postoji dovoljno ljudskih i materijalnih resursa u institucijama i organizacijama koje se bave zaštitom dece od nasilja, zbog čega je teško osigurati održivost različitih programa i aktivnosti u oblasti prevencije i zaštite dece od nasilja. Zato je potrebno je obezbediti održive izvore finansiranja za aktivnosti i programe koje različite ustanove i organizacije u sistemu podrške sprovode u cilju prevencije i zaštite dece od nasilja, što zahteva određene sistemske promene i redefinisanje prioritet smatraju socijalni radnici.
Tekst je deo istraživačkog rada u okviru projekta, koji realizuje EMEDIA GROUP uz podršku Grada Novog Pazara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
