ZAGREB – Kad se govori o najugroženijim manjinama na svetu, govori se o muslimanskoj manjini Rohindže u Mjanmaru, hrišcanima na Bliskom istoku, kao i jevrejskoj zajednici u mnogim zemljama, ali ne i o jednoj “manjini unutar manjine” – o bivšim muslimanima, onima koji su odlučili napustiti veru ili su je izgubili.

U većini svetskih religija apostaza ili odbacivanje vere danas u najgorem slučaju dovodi do osude porodice i šire zajednice, društvenim izopštavanje, ali se zakon ne upliće u ta pitanja.

Za muslimana koji napusti svoju veru ili se preobrati u neku drugu u nekim je hadisima (svetim spisima u kojima su zabeležene reči i postupci proroka Muhameda, a na kojima se temelji islamski zakon šerijat), ali ne i u samom Kuranu, predviđena najteža moguća kazna – smrtna, prenosi Index.

Nasuprot tome, stručnjak za islamsko pravo Vel Halaku, među ostalima, tvrdi da zakon o napuštanju islama uošte ne proizlazi iz Kurana, koji predviđa kaznu za taj greh samo nakon smrti.

Ipak, smrtna kazna je predviđena ne samo verskim propisima već i državnim zakonom u osam većinski muslimanskih zemalja: Avganistanu, Brunejima, Mauritaniji, Kataru, Saudijskoj Arabiji, Sudanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Jemenu.

U zemljama poput Sirije, Iraka i Jordana, napuštanje vere je takođe ilegalno, ali uz manju kaznu, dok u Iranu, Pakistanu i Egiptu bivše muslimane je moguće osuditi, čak i na smrt, širokom interpretacijom zakona o bogohuljenju i pozivanjem na šerijat i fetve.

Nasilje ili pretnje smrću prema bivšim muslimanima, baš kao i prema muslimankama koje “uprljaju čast” porodice i zajednice, uglavnom ne vrši država, već pojedinci – kako u muslimanskim zemljama tako i u manjinskim zajednicama na Zapadu.

Uprkos tome, poslednjih godina stvorio se pravi mali pokret bivših muslimana, prenosi Index, a posebno muslimanki koje o svom napuštanju islama i posledicama s kojima su se morale da se suoče zbog toga što progovaraju javno tražeći da se se njihova sloboda od religije poštuje baš kao i prava i slobode svih drugih manjina.

Kako se navodi, sa jedne strane, napadaju ih i prete im smrću muslimanski fundamentalisti, a sa druge strane, zapadni levičari, liberali i feministi ih kritikuju i dočekuju njihove poruke s prezirom jer se ova “manjina unutar manjine” ne uklapa u redukovani narativ o ugnjetavanoj muslimanskoj manjini i islamofobnoj belačkoj većini.

Rodonačelnica i najpoznatija pripadnica ove zajednice ili pokreta zasigurno je Ajan Hirsi Ali, autorka, aktivistkinja i bivša političarka rođena u Somaliji 1969. godine.

Sa pet godina je, kao i milioni devojčica i devojaka iz subsaharske Afrike, Egipta, Jemena i Indonezije, bila je žrtva ženskog genitalnog sakaćenja.

S devet godina se sa porodicom odselila prvo u Saudijsku Arabiju, pa u Etiopiju i u Keniju, a da bi izbegla dogovoreni brak, pobegla je u Holandiju 1992. i tamo dobila azil.

Odbacila je islam deset godina kasnije a 2003. ušla u parlament.

Zajedno s holandskim rediteljem Teom van Gogom napisala je scenario za kratki film “Potčinjavanje”, koji je problematiziovao tretman žena u islamskim društvima.

Samo dva meseca pošto je film prikazan, islamista marokanskog porekla ubio je Van Goga na ulici u Amsterdamu i nožem za njegovo telo pričvrstio pismo u kojem je zapretio da Hirsi Ali čeka isto, posle čega joj je određena stalna policijska zaštita.

Kasnije se preselila u SAD i objavila niz bestselera o pitanjima koja se odnose na islam.

No, kako je primetio Rič Lauri u časopisu Politiko, iako bi Hirsi Ali kao izbeglica iz patrijarhalne afričke zemlje koja zagovara prava žena trebala biti “feministička heroina”, na Zapadu je ne doživljavaju tako jer je “disidentkinja pogrešne religije”.

Vrlo sličnu životnu priču ima i Jasmin Muhamed, kanadska sekularna i feministička aktivistkinja i autorka egipatsko-palestinskog porekla koja je rođena u Kanadi.

Pošto su joj se roditelji razveli, njena majka je u lokalnoj džamiji upoznala konzervativnog muslimana i postala njegova druga žena, iako je poligamija u Kanadi ilegalna.

“Pre njega mogla sam da se igram s decom naših suseda, s barbikama, plivam, vozim bicikl, idem na rođendane, slušam muziku… Bilo je to normalno detinjstvo. A kad je on ušao u naše živote, sve je ođednom postalo haram, sve je postalo zabranjeno.”, prepričala je Muhamed.

Kad je imala 12 godina, ispričala je svom učitelju kako je njen islamistički očuh tuče i maltretira, što je ovaj prijavio policiji.

Ipak sudija je odlučio da njena poroica, budući da su Arapi, ima pravo da je odgaja je na svoj način, a sa 20 godina je bila prisiljena na dogovoreni brak i morala je da nosi nikab koji pokriva kosu i lice.

“To zaista pomaže u dehumanizuju. Ne vidite dobro, ne čujete dobro, ne možete da govorite dobro, ljudi vas ne vide, samo vi vidite njih…više niste deo ovog sveta”, opisala je svoje mučno iskustvo s nikabom.

Kada je uspela da se razvede saznala je da je njen suprug pripadnik Al Kaide kojeg je podučavao Osama bin Laden lično. 1996. je poslan u Kanadu gde je trebalo da vodi ćeliju podrške teroristima koji su izveli napad 11. septembra 2001.

On je deportovan u Egipat, gde je dobio 15 godina robije.

Govoreći o tezama svoje knjige “Nepokrivena: Kako zapadni liberali jačaju radikalni islam!, Muhamed je iznela jednostavan, ali prodoran zaključak: “Ono što (izbegavanjem kritike islama) radimo jeste da poručujemo: mi ne želimo da te kulture napreduju, one trebaju ostati onakve kakve su bile pre 1400 godina… zašto ljudi u tim zemljama ne zaslužuju progres? Zašto homoseksualci u tim zemljama ne zaslužuju ne biti pogubljeni? Zašto žene u tim zemljama ne zaslužuju – ne osloboditi bradavicu, nego osloboditi lice?”

Slična pitanja postavlja i čitav niz drugih bivših muslimanki i muslimana, poput Sare Haider i Mumaned Sjeda koji vode organizaciju Bivši muslimani Severne Amerike.

Marjam Namazi, britanska sekularna aktivistkinja rođena u Iranu i liderka Saveta bivših muslimana Britanije, je 2015. pokrenula kampanju na društvenim mrežama #ExMuslimBecause.

U manje od dve nedelje korisnici iz više od 70 zemalja upotrebili su ovaj hešteg više od 100.000 puta uz svoja svedočanstva o razlozima zbog kojih su napustili ovu religiju. 2017. su sudelovali u londonskom Prajdu kako bi upozorili na to da se u 13 muslimanskih zemalja primjenjuje smrtna kazna za homoseksualce.

Armin Navabi, kanadski sekularni aktivista rođen u Iranu, pokrenuo je onlajn zajednicu Atheist Republic, a zajedno s Jasmin Muhamed, Alijem A. Rizvijem i Faisalom Saeedom Al Mutarom pokrenuo je i podkest “Secular Jihadists from the Middle East”.

Svi ovi aktivisti su, u manjoj ili većoj meri, bili izloženi hajkama na društvenim mrežama, pokušajima cenzure, odnosno “deplatformiranja” prilikom držanja govora na univerzitetima i zasuti kritikama da su islamofobi koji koriste “govor mržnje” protiv muslimana.

Ironično, upravo su ti levičarski napadi razlog više zbog kojeg su ovi glasovi itekako relevantni u obrani liberalnih načela: pluralizma, individualizma, slobode govora i vjere – i slobode od vere.

Ali glavni i osnovni razlog je jednostavan koliko je i moralno neupitan, svim relativizacijama uprkos: da nitko ne bi smio strahovati za svoj život samo zato što je odbacio veru.

Tanjug

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here