BON – Dok bogate zemlje propovedaju zaštitu životne sredine i kritikuju one koji nisu dovoljno napredni, istovremeno izvoze smeće u Bugarsku i Rumuniju preko mafijaških šema, ocenio je bugarski antropolog Ivajlo Dičev.
On je u autorskom tekstu za Dojče vele podsetio da je u januaru Evropska komisija Bukureštu zapretila kaznenim postupkom zbog kršenja pristupnog ugovora jer od 2014. nije postignut nikakav napredak u zbrinjavanju komunalnog otpada, a da je u Bugarskoj otkriće planina smeća izazvalo politički potres koji je doveo do hapšenja ministra za životnu sredinu i velike policijske istrage u nizu gradova.
U obe zemlje je istragu izazvala italijanska policija koja je otkrila tragove ilegalnog izvoza smeća u organizaciji firmi bliskih mafiji i o tome izvestila evropske partnere, piše Dičev i dodaje da su i građani tih država postali svesni razmera problema koji im inače nije potpuno nepoznat.
Kako navodi, manje od 10 odsto otpada se reciklira i većina se spaljuje bez ikakvih sistema filtara, što stvara ozbiljnu pretnju zdravlju stanovništva – godišnje se u Rumuniji pali oko 100.000 tona plastičnog otpada.
Novi bugarski ministar životne sredine, koji je već stekao nadimak „Inspektor“, sada svakodnevno otkriva gomile i gomile smeća koje je uvezeno iz inostranstva i koje nikad nije prerađeno jer su firme koje su primile novac za to u međuvremenu jednostavno nestale.
Ima mnogo krakova ovog skandala – u Italiji je ovaj tip poslova postao monopol sumnjivih kompanija, a zarada je velika, pogotovo ako vam se plati da reciklirate otpad, a zapravo ga spalite ili jednostavno negde ostavite.
Zagađenje nije problem samo zemalja istoka Evrope među kojima se neke smatraju najzagađenijima na kontinentu – EU je takođe zabrinuta i zbog odluke Kine od pre dve godine da će prestati da uvozi otpad iz čitavog sveta.
Prema njegovim rečima, ova kriza ima i simboličnu dimenziju, jer građani zemalja istoka Evrope su posebno osetljivi kad imaju utisak da ih smatraju građanima druge klase.
“Smeće bi moglo da bude još teži udarac samorazumevanju na istoku. Države koje se smatraju lošim đacima Evrope kažu da su se pretvorile u smetlište ne samo Evrope, nego svih razvijenih zemalja. Beda, smeće, očaj”, piše Dičev.
Krajem devedesetih je izbila slična geopolitička pobuna kad se počelo razmišljati o mogućnosti pokretanja unosnog posla sa staračkim domovima u Bugarskoj i Rumuniji u kojima bi veterani s dobrim penzijama plaćali da žive u sunčanim predelima sa dobrom negom, a istovremeno se odvijao masovni egzodus mladih Rumuna i Bugara.
“Istočnoevropski ego povredila je mogućnost da postanu starački dom Evrope. Pa ipak, nikada nije došlo do masovnog otvaranja staračkih domova za bogatije penzionere sa Zapada Evrope. Umesto toga, negovatelji sa Istoka odlaze na Zapad”, piše Dičev.
On kaže da se pooštravanje ekoloških normi na severozapadu Evrope samo povećava osećaj nepravde – dok se propoveda moral i dok nas kritikuju jer se gušimo u smeću, bogate zemlje nastavljaju da ovamo šalju još i svoje đubre.
Kritičari tvrde da bi zaustavljanje prometa otpada bilo kršenje propisa EU, navodi Dičev i dodaje da je pravilno zbrinjavanje otpada unosan posao i zapravo ima značajnu ulogu u očuvanju okoline.
