Globus osiguranje

U medijima se ne poštuje profesionalna etika u izveštavanju o ovoj temi, a nedostaje i znanje za pisanje bez etiketiranja

Ne tako davno, za vreme Josipa Broza Tita, tvrdnja da je neko „učesnik španskog građanskog rata“ bila je pozitivna kvalifikacija i išla je uz imena mnogih koji su proglašavani „narodnim herojima“. Na početku XXI veka učestvovanje u ratu neke strane zemlje, pa još islamske, poput Sirije ili Iraka, kvalifikuje se negativno i krivično se goni, a za ove borce, gotovo uobičajeno se kaže da su teroristi. Kako je terorizam globalna pretnja celom svetu, nije ni čudo što su se u tabloidnim medijskim izveštajima u Srbiji, pojavili naslovi ili emisije u kojima povratnike iz stranih ratova nazivaju: „tempiranom bombom“, „uporištem terorizma“, „džihadistima“, a u najboljem slučaju – „psima rata“. („Tempirana bomba: Na Balkanu 1.200 povratnika Islamske države“, „Pravda, 12.02.2020.; „Kosovo se pretvara u uporište terorizma“, „Večernje Novosti“ 4.09.2019.; „Šokantna saznanja! Balkan pun povratnika iz ratova u Siriji i Iraku: Džihadisti stežu obruč oko Srbije“, „Pravda“ 25.08.2019.; „Bezbedni psi rata: Država ništa ne može Legijinim ratnicima“, „Kurir“, 19.09.2014.) U ovim tekstovima se neretko postavlja pitanje zašto ovi ratnici nisu u zatvoru, koliko su para zaradili i da li su pod nadzorom bezbedonosnih službi.

Ujedinjene nacije uvele pojam „teroristi“ za strane borce

Poznavaoci kažu da je označavanje boraca u stranim zemljama kao terorista počelo sa Rezolucijom 2170 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 2014. godine. Osuđujući terorističke akte izvedene na teritoriji Iraka, koji su uzrokovali civilne žrtve, Savet bezbednosti je tada pozvao države članice da „ograniče kretanje stranih terorističkih boraca (podvukla G.J.) ka nasilnim, ekstremističkim grupama.” Podsećanja radi, u avgustu iste godine srpski zvaničnici su dali ultimatum državljanima Srbije da se u roku od 10 dana vrate kući sa ratišta ili će se njihovo ratovanje smatrati krivičnim delom. Radi toga je izmenjen Krivični zakonik koji je uveo krivična dela učestovanje u ratu ili u oružanom sukobu u stranoj državi i organizovanje učestvovanja u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi. Ovaj poziv je upućen kako ratnicima na Bliskom Istoku tako i onima koji su “krvavili gaće” u Ukrajini.

Kvalifikovanje ovih ratnika kao terorista i ljudi s one strane zakona posledično je dovelo do većeg interesovanja javnosti za njihov povratak u zemlje porekla, ali i do porasta straha od njihovog povratka. Sama država se upustila u težak posao “deradikalizacije” ideoloških stavova ovih vojnika, a ponekad i članova njihovih porodica. U isto vreme i mediji počinju da se interesuju za ovaj proces i ulazi se u seriju tekstova, ređe emisija o “povratnicima”.
Terorizam koji se kao oblik političke borbe pojavio krajem šezdesetih, kada je otet izraelski avion na liniji Rim-Tel Aviv, od prve akcije izaziva strah u ljudima, a od rušenja “Kula bliznakinja” Svetskog trgovačkog centra u Njujorku i globalnu paniku. Prema rečima Siniše Maleševića, redovnog profesora najvećeg univerziteta u Irskoj, University Collegea u Dablinu i jednog od eksperta za sociologiju nasilja i ratova, u itervjuu datom magazinu Medija centra iz Sarajeva, radikalnim političkim pokretima, koji deluju teroristički, “trebaju konflikti, nasilje, žrtve.” Nažalost, osim nasilja i žrtvi potrebni su im i mediji jer bez njih, kako kaže još jedan stručnjak, dr Vladimir Barović sa Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, “većina napada koje izvode (bi) bila zanemarljiva.” “Osim malog broja žrtava i razaranja sa globalnog stanovišta”, kaže ovaj profesor “ta nedela bez medijskog pritiska ne bi imala većeg uticaja na donošenje političkih odluka, državnu politiku i strategijske planove”.

Mediji u “neobranom grožđu”

To je medije dovelo narodski rečeno u – “neobrano grožđe”. XXI vek je i inače vek informacija. Još krajem XX veka govorilo se da “ono što nije objavljeno u medijima nije se ni dogodilo”. Sa rastom informatičkih mreža, a posebno društvenih mreža, porasla je i glad za informacijama, ali i potreba da naši činovi dobiju medijsku pažnju. U zavisnosti od profesionalizma, mediji su različito odgovorili na ove potrebe, ali je evidentno da je pad profesionalizma proporcionalno jednak rastu senzacionalizma. Sve se to prelilo i na izveštavanje o borcima u stranim zemljama i njihovom povratku u zemlje porekla.
Poslednjih godina sve češće se govori o tome da medije treba edukovati za pisanje o terorizmu, ekstremizmu, radikalizmu i pojavama, odnosno događajima, koji se mogu povezivati sa njima. Najdalje u tome je otišla Novosadska novinarska škola izdavanjem “Priručnika o izveštavanju o terorizmu i nasilnom ekstremizmu” (dostupan on line na adresi: https://www.novinarska-skola.org.rs/sr/publication/medijsko-izvestavanje-o-nasilnom-ekstremzmu-i-terorizmu/).

Ovaj Priručnik, objavljen početkom ove godine, autora: Darije Stjepić, Predraga Mijatovića i Vladimira Bijelića, nastao je u okviru projekta “Unapređenje medijskog izveštavanja o ekstremizmu i terorizmu” i podržan je od Evropske unije. U samom uvodu se kaže da je „Novosadska novinarska škola” anketirala urednike „Radio-televizije Srbije”, „Radio- televizije Vojvodine”, „Novosadske televizije” i magazina „Odbrana” i zaključeno je da i urednicima i novinarima u domaćim medijima nedostaje edukacije o izveštavanju o terorizmu i nasilnom ekstremizmu. Sumirano je da se u tim medijima novinari vode prethodnim iskustvima i znanjima koje imaju, ideološkim pogledima i veštinama koje već poseduju. “Ono što zabrinjava”, kažu autori, “jeste da su odgovori urednika pokazali da se u medijima ne poštuje profesionalna etika u izveštavanju o ovoj temi te da se u njihovim, pa i u ostalim medijima o nasilnom ekstremizmu i terorizmu izveštava tek po određenim terorističkim aktovima u svetu. Ispitanici tih intervjua su mišljenja da nedostaje edukativnih medijskih sadržaja o ovoj temi koji bi upoznali građane sa problemom, ali i tretirali problem ksenofobije, rasizma i nasilja.”

Sve što je rečeno u ovom Priručniku može se primeniti i na temu koja nas interesuje – odnosa prema povratnicima sa stranih ratišta. To su u prvom redu zaključci da bi novinari morali dobro da budu dobro edukovani o temi i njenoj “osetljivosti”, pre nego što se uopšte upuste u izveštavanje o njoj. Kratko rečeno, potrebno je medijski se opismeniti za pisanje o ratnicima povratnicima. U ovu vrstu edukacije svakako bi trebalo da uđe obučavanje novinara da “ne zauzimaju moralni ili ideološki pristup”, da ne podležu i ne služe bilo čijoj, a posebno ne terorističkoj propaganda, da “obrate pažnju na prenošenje nečijih kvalifikacija”. Posebno je apostrofirano izveštavanje o ljudima islamske veroispovesti koji se bore na ratištima Bliskog Istoka (ali se isto može govoriti i o izveštavanju o “srpskim četnicima u Ukrajini” u bošnjačkim medijima). Bilo da ratnike-povratnike zovemo “džihadistima”, “četnicima” ili “psima rata” upuštamo se u kvalifikacije koje su uglavnom potpuno neistinite i sračunate da izazovu negativnu reakciju publike. “To nije praksa prisutna samo u domaćim medijima, već i u svim svetskim. Takvo izveštavanje je ne samo diskriminatorno već i širi govor mržnje,” kaže se u novosadskom Priručniku, koji opravdano primećuje da je u srpskom društvu i mimo ovih tema, u porastu “nasilno-ekstremistički diskurs” usmeren ka određenim verskim zajednicama, rasama, religijskim i drugim društvenim grupama.


Preporuke Novosadske novinarske škole

U svojim preporukama Priručnik Novosadske novinarske škole posebno ukazuje na upotrebu prave terminologije i izbegavanje žargona. Jedan od primera dobre prakse jeste upotreba termina “DAEŠ” umesto izraza teroristička organizacija „Islamska država, ISIS i slično, što je „arapski akronim u značenju ‘Islamska država Iraka i Levanta'”. Generalno je, kažu autori, potrebno prenositi više intervjua, reportaža, umesto emocijama obojenih vesti i izveštaja.

Osim dobrog informisanja o ekstremističkim i terorističkim grupama i organizacijama, kako bi se izbeglo da se akteri priča pogrešno svrstavaju u neke od njih, informisanja o kontekstu ili istorijatu takvih grupacija u Novosadskoj novinarskoj školi predlažu stvaranje redakcija za krizne situacije sa dobro obučenim i usko specijalizovanim novinarima za izveštavanje o terorizmu i nasilnom ekstremizmu, pa i o temama poput resocijalizacije ratnika u zemlji porekla. Preporučuje se da se ne objavjuju snimci koji ugrožavaju dostojanstvo onih o kojima pišemo ili njihovih žrtava, a posebno ne oni koji bi izazvali jače emocije, kao što su snimci na kojima se prikazuju ubistva ili mučenja. Treba izbegavati i glorifikovanje ovakvih ratnika ili njihove ideologije.

Novinari koji će se ubuduće baviti ovom temom trebalo bi da budu i posebno oprezni ukoliko izveštavaju uživo da se kroz takve snimke ili reportaže ne provuku propagandne ekstremističke poruke ili govor mržnje.

“Novinari su tu da pokrivaju događaj, ne da postanu deo njega” glasi jedna od preporuka u kojoj se medijski poslenici savetuju da izbegavaju uplitanje u rad bezbedonosnih službi. Posebno im se savetuje da “dva puta mere, a jednom seku” kada je reč o proveri informacija, odnosno verifikaciji sadržaja zbog čestih kotradiktornih informacija. Mnoge vesti pokazuju se kao lažne, ali zato sada postoje razni korisni alati na Internetu kojima se može proveriti njihova tačnost.

I na kraju, pisanje o ovako osetljivim temama traži od novinara da utiču na smanjenje straha u javnosti, kao i panike, odbijanja da se prihvate povratnici u njihove sredine, što je sasvim surpotno od onoga što je do sada dominiralo u izveštavanju. Važno je izbegavati i već postojeće stereotipe o ovim ljudima i potruditi se da se razumeju njihove vrednosti ili očekivanja koji su ih odveli u rat za drugoga.

Piše: Gordana Jocić/indeksonline.rs
…………………………………………………………………………………………………………………………………………..
Tekst je deo istraživačkog rada u okviru projekta „Efikasni mehanizmi reagovanja i doprinos pristupu razumevanja fenomena stranih terorističkih boraca“, koji realizuje Akademska inicijativa „Forum 10“ uz podršku Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
……………………………………………………………………………………………………………………………………………..

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here