Međunarodnu definiciju stranih terorističkih boraca (Foreign Terrorist Fighters – ftf) dao je Savet bezbednosti UN u svojoj rezoluciji 2178 iz 2014. godine u kojoj se kaže da su FTF osobe koje putuju u državu koja nije država njihovog prebivališta ili državljanstva, u nameri izvršavanja, planiranja ili pripremanja ili učešća u terorističkim aktima, ili pak u cilju održavanja ili pohađanja terorističke obuke, uključujući i obuku za učešće u oružanom sukobu. Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže za naš portal da su tom rezolucijom države pozvane da izmenom krivičnih zakonika kriminalizuju FTF. Neposredan povod za usvajanje ove rezolucije, dodaje on, bila je činjenica da se ratu u Siriji na strani grupa koje su označene kao terorističke (npr. Islamska država, Al-Nusra i Al-Kaida) pridružilo preko 40 hiljada ljudi iz preko 120 zemalja, te je namera bila da se pretnjom krivičnog progona spreče dalji građana u Siriju i Irak.
Pored toga, objašnjava Petrović, strah tih država je bio da će deo tih ljudi da se vrati sa veštinama i znanjima za izvođenje terorističkih akata, te su zato nastojale da ih krivično kažnjavaju odnosno sklone u zatvore.
U Srbiji je grupi povezanoj za sirijsko ratište suđeno za krivična dela terorizma, te je na kraju sedmorica njih osuđena na ukupno 69 godina zatvora. Nasuprot tome, grupi koja je bila na ratištu u Ukrajini je suđeno za krivična dela povezana sa učešćem u oružanom sukobu u stranoj državi što je većini njih (26 od 28) omogućilo da sklopi nagodbu sa tužilaštvom i dobiju smanjene i uslovne kazne zatvora
– Zemlje Zapadnog Balkana su prihvatile ovu obaveze te su promenile krivične zakonike tokom 2014. i 2015. godine. Ali su umesto kriminalizacije pridruživanja terorističkim grupama u stranoj državi, uzele širi pristup te su kriminalizovale učešće u oružanom sukobu u stranoj zemlji, kao i podsticanje i organizovanje učešća u takvom sukobu. Nekoliko je razloga za ovaj širi pristup. Prvi je taj što su želele da izbegnu žigosanje ovih pojedinaca kao terorista. Drugi je taj što je na sudu jako teško prikupiti dokaze, na primeri, o nameri izvođenja terorističkog akta posebno u državi u kojoj još sukobi traju. Važno je napomenuti da se jedan broj građana iz nekoliko zapadnobalkanskih država (Srbija, Crna Gora i BiH) pridružio pro-ruskim oružanim snagama u Ukrajini. Jedino je Crna Gora zadržala vezu između učešća u oružanom sukobu u inostranstvu i terorizma. Raspon kazni se kreće od tri meseca do 15 godina u zatvoru, u zavisnosti od vrste krivičnog dela i sam države – kaže naš sagovornik Predrag Petrović.
Prema njegovim rečima, u Srbiji je grupi povezanoj za sirijsko ratište suđeno za krivična dela terorizma, te je na kraju sedmorica njih osuđena na ukupno 69 godina zatvora. Nasuprot tome, ukazuje Petrović, grupi koja je bila na ratištu u Ukrajini je suđeno za krivična dela povezana sa učešćem u oružanom sukobu u stranoj državi što je većini njih (26 od 28) omogućilo da sklopi nagodbu sa tužilaštvom i dobiju smanjene i uslovne kazne zatvora. I druge države Zapadnog Balkana imaju šarenolik pristup krivičnom procesuiranju stranih boraca.
Istraživanja pokazuju da je krivični progon tzv. stranih boraca veoma neefikasna strategija borbe protiv ovog fenomena
– Procena je da je u Siriju otišlo oko 900 ljudi sa Zapadnog Balkana, a da je među njima oko 250 žene i dece. Iz Srbije je prema zvaničnim podacima otišlo 49 ljudi, od toga se njih 10 vratilo iz Sirije ali samo njih četiri u Srbiji i svi oni su procesuirani. Istraživanja pokazuju da je krivični progon tzv. stranih boraca veoma neefikasna strategija borbe protiv ovog fenomena iz nekoliko razloga. Najpre, osobe koje su spremne da daju svoj život zarad „viših ciljeva“, teško da će biti uplašene pretnjom zatvorskom kaznom. Dalje, krivični progon i kažnjavanje samo dodatno podstiče narativ o velikoj ugroženosti (identiteta) neke grupe zbog čega su ti pojedinci u velikoj meri i odlučili da se pridruže oružanim formacijama u stranoj državi. Slično tome, tretman jednih kao terorista a drugih kao stranih boraca dodatno podstiče narativ o ugroženosti – ističe Petrović.
Napominje da su istraživanja, takođe, pokazala da tek jedan od 200 povratnika može predstavljati direktnu pretnju po bezbednost građana i države.
– Veliki broj njih se vratio razočaran u ono što su iskusili, te mogu predstavljati značajan resurs u razbijanju mitova i ideologije koja vlada među ekstremističkim grupama. Albert Beriša sa Kosova je jedan od njih, te je u tom cilju i osnovao nevladinu organizaciju. Zato je važno svakog povratnika pojedinačno proceniti. Masovni krivični progon i velike zatvorske kazne, kao i drugačiji pristup države u sankcionisanju pojedinaca i grupa sa različitih ratišta samo dodatno podstiče osećaj ugroženosti tih grupa – kaže naš sagovornik.
Predrag Petrović zaključuje da država treba na sve načine da pomogne povratnicima da se što brže reintegrišu u normalan, miran život, a ne da podstiče njihovu izolaciju represivnim merama i stigmatizacijom kao terorista.
– Tu su od velike važnosti i njihove lokalne zajednice i ljudi od autoriteta što su obično verske vođe. Nekima je sigurno potrebna i psihološka podrška jer boluju od post traumatskog stresnog poremećaja. U suprotnom, povratnici mogu postati rasadnici i amplifikatori ekstremističkih ideja – naglašava naš sagovornik.
Snežana Čongradin
Tekst je deo istraživačkog rada u okviru projekta „Efikasni mehanizmi reagovanja i doprinos pristupu razumevanja fenomena stranih terorističkih boraca“, koji realizuje Akademska inicijativa „Forum 10“ uz podršku Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
