Jačanje intelektualnog imunog sistema pojedinaca
Glavne terorističke pretnje u Srbiji su kretanje novca i oružja kroz regiju, kao i regrutovanje, odnosno povratnici sa stranih ratišta, pokazale su analize i istraživanja. Međutim, revitalizacija terorističkih ideologija i mogućnosti nasilne samoradikalizacije, predstavljaju, takođe, opasnost u kontekstu odgovora društva i države na ove probleme.
Podsetimo da je Srbija članica Globalne koalicije za poraz ISIL-a, da realizuje i Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje terorizma za period od 2017. do 2021. godine, kao i prateći Akcioni plan. Ciljevi tog akcionog su identifikacija ranih faktora, koji vode radikalizaciji u nasilje, poboljšanje sigurnosne kulture građana, ali i prepoznavanje i sprečavanje pretnji od aktivnosti putem društvenih medija.
Deradikalizacija je izraz najveće zabrinutosti savremenog doba, od bezbednosti, preko identiteta do religije. Proces deradikalizacije podrazumeva preobražaj radikalizovanog subjekta – da se odrekne nasilja, kao i da se pojedinci ponovo integrišu nazad u društveno prihvatljive tokove.
Ipak, stučnjaci upozoravaju da bi država trebalo više da se bavi deradikalizacijom osoba koje su radikalizovane ili su u procesu radikalizacije, kao i onih koji su pravosnažno osuđeni za krivično delo terorizma. Slažu se da je to složen i dugotrajan proces koji bi trebao dugoročno da pokaže pozitivne rezultate, a koji zahteva učešće ne samo bezbednosnih subjekata, već celokupne društvene zajednice.
Profesorka na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu Svetlana Stanarević pojašnjava za naš portal da deradikalizacija predstavlja proces koji uključuje primenu različitih programa i mera u suprotstavljanju terorizmu i nasilnom ekstremizmu, a sa ciljem da oni koji imaju ili promovišu ekstremne i nasilne verske ili političke ideologije, usvoje umerenije i nenasilne poglede na svet.
Deradikalizacija je oslobađanje uma
– Ovde je važno ukazati da deradikalizacija nije mentalna manipulacija, već suprotno, proces oslobađanja uma, kako bi ta osoba bila spremna da čuje ili usvoji i neke druge ideje i poglede na svet, pri čemu se jača njegov intelektualni imuni sistem, odnosno prolazi kroz proces u kojem se postaje manje radikalan. To znači, da se menja ponašanje, od nasilnih radnji do nenasilnih, uverenja i verovanja, koja uključuju povećanje poverenja u sistem, mogućnost da se bude ponovo deo društva i da se odbace nedemokratska sredstva u ponašanju i komunikaciji sa drugima – kaže Stanarević.
Ona je ističe da su programi deradikalizacije usmereni na mirno udaljavanje ili razdvajanje pojedinaca i grupa od nasilnog ekstremizma.
– Ovi programi se razlikuju tematski i usmereni su ka različitim korisnicima tog programa, na primer prema zatvorenicima, osuđenicima zbog nasilnog ekstremizma, članovima nasilnih grupa. Međusobno se razlikuju prema ciljevima koji se žele postići (napuštanje ekstremnih stavova i ponašanja, odvajanje od terorističkih grupa, rehabilitacija u društvu), veličine/broja učesnika programa – individualni ili grupni programi, do oblika mera koje se preduzimaju (od traženja posla, partnera, novog života, do pukog obrazovanja o nenasilnim metodama, kao alternativama njihovim metodama). Razlika se može ogledati u tome ko priprema te programe, da li su to država, nevladine organizacije, akademske institucije ili međunarodne organizacije – pojašnjava Stanarević.
Kako dodaje, širok spektar mera, programa i ciljeva koji se odnose na deradikalizaciju podrazumevaju i amnestiju, savetovanje, deprogramiranje, dijalog, demobilizaciju, rasformiranje, odvajanje, pomirenje, reintegraciju. Sve navedeno, smatra Stanarević, oblikuje se i primenjuje u zavisnosti od toga ko priprema program i mere, ko su korisnici, šta je cilj primene tih mera.
– Na primer, ako govorimo o nacionalnim programima za deradikalizaciju zatvorenika u zatvorima i pritvorskim jedinicama, koji su osumnjičeni ili osuđeni za terorizam ili nasilni ekstremizam, deradikalizacija se može obaviti u dva pravca: kao individualna ideološka, uz korišćenje psihološkog i verskog savetovanja za promenu mišljenja ili stavova i kolektivna deradikalizacija koja podrazumeva upotrebu političkih pregovora za postizanje promene određene vrste ponašanja. Jedan izveštaj UN iz 2008. godine identifikovao je devet vrsta nacionalnih programa, zasnovanih na odgovorima iz 34 države koje se uključuju i rade zajedno sa civilnim društvom. To su: zatvorski program, programi vezani za obrazovanje, promovisanje civilizacijskog i međukulturnog dijaloga, borba protiv ekonomskih i socijalnih nejednakosti, globalni programi za suzbijanje radikalizacije, programi vezani za internet, reforma zakonodavstva, razvoj i širenje (pouzdanih) informacija, kao i uključivanje agencija (vladinih) za obuku i sticanje kvalifikacija kako bi se uspešno vodila politika deradikalizacije – napominje Svetlana Stanarević.
Srbija ne primenjuje programe
Svetlana Stanarević smatra da država Srbija trenutno ne pokazuje dovoljno pažnje i volje da se bavi ovim problemom, a još manje da razvija i primenjuje neki program.
– Zato su značajne inicijative, programi i projekti koje razvijaju nevladine organizacije ili međunarodne organizacije. Bilo bi značajno da se više uključi akademska zajednica i da kroz saradnju sa zainteresovanim akterima civilnog društva, razvija zajedničke projekte, platforme i slične forme razmene ideja, znanja i iskustva. Osim toga, bilo bi dobro uraditi i određene preporuke za donosioce političkih odluka ili odluka vezanih za odabir programa i mera deradikalizacije – kaže Stanarević.
Ona dodaje da to za kakav će se program ili programe opredeliti svaka država, pa i naša, zavisi i od ciljeva koji se žele postići.
– Oni moraju uključivati smanjenje nasilja i viktimizacije u društvu, smanjenje zavisnosti od represivnih sredstava i veću upotreba humanijih sredstava u borbi protiv nasilnog ekstremizma. Osim toga, važno je i razvijanje strategija za odvajanje pojedinaca iz nasilnih grupa i njihovu uspešnu socijalizaciju, razvijanje dijaloga između društvenih grupa, političkih stranaka i pokreta koji imaju dijametralno različite stavove i razmišljanja o tome kako treba da se uredi društvo u kojem živimo i na kojim osnovama i vrednostima treba da bude zasnovano. Tamo gde su primetne terorističke organizacije i delovanje, smanjiti taj broj, onemogućiti ih da deluju i šire svoje ideje, preusmeriti ideološke stavove i nasilna ponašanja u prihvatljive, omogućiti da se samo adekvatni i pouzdani obaveštajni podaci, dokazi i sredstva koriste u sudskim predmetima, povećati legitimitet vlade i državnih agencija – zaključuje Stanarević.
Prevencija značajnija od deradikalizacije
Ekspertkinja za nasilni ekstremizam Marija Đorić ističe da je pitanje koliko su programi deradikalizacije sigurni i koliki oni daju plodonosne rezultate. Ona smatra da je veću pažnju moramo da usmerimo prema prevenciji, nego procesu deradikalizacije.
– Dakle, moramo da sprečimo mlade ljudi koji su najugroženija grupa da odu u terorizam, a već kada odu, to je dodatni problem. Programi deradikalizacije se još uvek ispituju jer je za njih potrebno vreme. Iskreno mislim da je mali broj tih programa koji će dati rezultate iz prostog razloga što ti programi iziskuju vreme, novac, energiju, stručnjake. Potrebno nam je vreme za evaluaciju. Konkretno, tim programima se bavi OSCE koji je organizovao nekoliko konferencija na kojima sam učestvovala. Treba spomenuti Savet Evrope koji će raditi određene edukacije za pravnike, za ljude koji se bave tim pitanjima u tom kontekstu. Tako da postoji napor međunarodne zajednice da stvori te programe deradikalizacije. Ali znate, kada neko krene stranputicom mnogo ga je teže vratiti na pravi put i zato sam ja neko ko insistira na prevenciji – ističe Marija Đorić.
Kako je već utvrđeno, pitanje radikalizacije nije odvojeno od ostalih potencijalno rizičnih ponašanja i ne treba ga tako ni promatrati. Stoga su mnoge ustanove, institucije i pojedinci pozvani delovati u prevenciji i suzbijanju takvih oblika ponašanja.
Porodica i škola su ključni
– Pre svega, tu je porodica. Porodica treba da primeti određene promene u ponašanju kod deteta. Veliku ulogu imaju prosvetni radnici, to se često zaboravlja. Profesori provode puno vremena sa svojim učenicima i oni tačno mogu da vide promene stavova. Ja sam profesor na fakultetu i mogu da pratim promene ideoloških stavova mojih studenata i uvek imam alarm kada neko počne da koristi violentnu retoriku i uvek znam da bi to moglo da bude problem. Ukoliko počnemo da detektujemo tu promenu ideološki violentnih stavova u osnovnoj ili srednjoj školi, mi ćemo imati većeg uspeha. Ali znate šta, mi mnogo tražimo i od naših profesora. Mi njih prvo treba da edukujemo šta je ekstremizam, radikalizam, terorizam kroz određene programe da bi ljudi znali kako da prepoznaju taj problem i na koji način preventivno da deluju – smatra Marija Đorić.
Amela Bajrović/Nesim Hrvanović
Tekst je deo istraživačkog rada u okviru projekta „Efikasni mehanizmi reagovanja i doprinos pristupu razumevanja fenomena stranih terorističkih boraca“, koji realizuje Akademska inicijativa „Forum 10“ uz podršku Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
