NOVI PAZAR – Nikada nikog nije povredio! Činjenica je da je svojom igrom obeležio jednu epohu Partizana i u sećanju svojih navijača obezbedio posebno mesto. Činjenica je i da je na svojevrstan način proslavio i svoj rodni grad

Sportski novinari – svi odreda skloni preterivanju i pesničkim slikama – Bajrama Bajra Župića nazivali su najvećim kostolomcem jugoslovenskog fudbala, halfom sa dozvolom za ubijanje, strahom i trepetom protivničkih igrača, najjačim krljatorom, najboljim „flasterom“ u ligi… i bili su u pravu, osim u jednom: nije bio kostolomac. Strah i trepet, krljator, flaster… igrač koji je u Partizanu imao zadatak da čuva i zaustavi suparničke napadače kao što su bili Slišković, Savićević, Piksi… svoj je zadatak dosledno ispunjavao, ali nikada nijednog od njih za pet godina igranja u crno-belom dresu i Prvoj ligi nije povredio!

Samo jednom je zaradio crveni karton, ali ne zbog grubog starta, već zbog svađe i koškanja s Nedićem iz FK Sarajeva!

A startova je bilo…

Srčan čovek

– Bio je već kraj utakmice i Piksi izvodi korner. A on je bio mangup, stao na loptu, prstom me poziva: „Ajde, Bajro, dođi!“ I ja se zaletim, uklizam, odoše u vazduh i zastavica, i oni reklamni panoi, i Piksi… – priča mi Bajro Župić u Novom Pazaru, u jednoj čajdžinici sa tri stola.

– Ja nisam išao na utakmice – kažem mu na početku razgovora – i nisam te gledao. Ali toliko sam slušao o tebi: Bajro ovakav, Bajro onakav, strah i trepet… A ti si… sitan. Ja sam mislio da je Bajro Župić kao šifonjer.

Moj sagovornik je, naime, visok sto sedamdset i nešto, i žilav, suvonjav, nema sedamdesetak kilograma. Srećemo se na početku lepo uređene pešačke zone u centru grada: to je lice koje znam s fotografija, otvoren osmeh dobronamernog čoveka, ali, prosto, nije buldožer.

Ozbiljan je kad objašnjava:

– Bio sam žustar. Srčan…

Presudna utakmica

U jednoj fudbalskoj enciklopediji piše: „Župić nije bio igrač najfinijeg kova, ali je dominirao svojom fizičkom snagom, trčanjem, borbenošću. Za njega nije bilo izgubljenog duela, bio je čovek zadatka. Za njega nikad nije postojalo ni zrno sumnje da li će na terenu dati sve od sebe – kod Bajre Župića se to podrazumevalo.“

U jednom intervjuu za nekadašnji sportski magazin Tempo naslov je bio: „Kad stanem – ja se umorim“.

– Jeste, trčao sam dosta na svakoj utakmici, ali dobro, takvo je bilo vreme, takav fudbal, a ja sam imao dosta snage.

O toj snazi ćemo posle, nego da priču počnemo od početka…

Slučaj, ili sudbina, tek fudbalski teren je bio tik pored kuće u kojoj je živeo sa roditeljima i četiri sestre. Sa dvanaest godina je počeo da trenira, sa sedamnaest – rođen je 1960. godine – ušao u prvi tim FK Novi Pazar.

Za njegovu karijeru bila je presudna jedna utakmica sa OFK Beogradom 1984. Posle tog jednog meča sa „romantičarima“ dobio je poziv za olimpijsku reprezentaciju i u nacionalnom dresu dao gol Rumunima, koje smo tada savladali sa 4:1. Zapazili su ga partizanovci i 1985. pozvali u Beograd.

Istina o Partizanu

Sedimo u jednoj čajdžinici sa tri stola. Bajro kaže da se tu okupljaju fudbaleri iz njegove generacije. Ljubazni su i nenametljivi, ali prate razgovor. Ponekad klimaju glavom, slažu se s onim što Bajro kaže, nekad se ljute zbog njegove skromnosti.

Opet se vraćamo na ono što su sportski novinari pisali o ovom transferu. Prema jednoj verziji i nadahnuću mog kolege po peru, cela uprava crno-belih došla je po Bajra u Pazar, pa su se u Beograd vratili u konvoju limuzina. Po drugoj, Bajro je u Beograd stigao autobusom, a potom seo u tramvaj i došao, posle više sati lutanja, do stadiona Partizana.

A bilo je ovako:

– Prelazni rok se završavao u nedelju i da me neko drugi ne bi uzeo do tada, Vukotić i Bjeković dođu u Pazar u petak i povedu me isti dan. Oni u jednom, sa nekim drugarima u drugom autu… Tamo su me držali do ponedeljka.

Partizan je svoje fudbalere bez stana i goste smeštao u hotel „Park“ na Cvetnom trgu, pa je i Bajro tu dobio sobu. Posle je neko vreme spavao u „Mažestiku“, dok nije dobio stan u Braće Jerković.

Stjuardesa

Na treninge se vozio „Folksvagenovom“ „bubom“ i znalo se: trening počinje u deset i nema kašnjenja.

– Izlazilo se uveče, mladi ljudi… – smeši se uzdržano kad ja pomenem da su i tada, kao i danas, fudbaleri bili predmet želja devojaka.

O tome neće ni reč, ali ostala je priča u Beogradu: Bajro, lep, plavokos, sa frizurom kakvom nego „fudbalerkom“: napred šiške, pozadi pada na kragnu, pita stjuardesu: „Doklen radiš, da te uznem posle?“

Oni koji ovo prepričavaju hteli bi da se narugaju Bajrovom pazarskom govoru i navikama, i njegovom navodnom nesnalaženju u velikom gradu, ali džaba im: Bajro je bez muke skidao i cure s neba kad je hteo!

– Izlazilo se, pilo se pomalo, a znalo se: svakog ponedeljka išli smo u Skadarliju Hatunić, Šćepović, Miodrag Bajović, koji je držao kafanu u Studentskom gradu, i njegov konobar.

Za one mlađe, Jusuf Musa Hatunić, Slađan Šćepović i Miodrag Bajović, Partizanovi prvotimci.

Navijači su mu pevali

Bajro i „grobari“, kazano današnjim jezikom, kliknuli su odmah.

Debitovao je protiv podgoričke Budućnosti, već u sledećem kolu, protiv Osijeka, bio je proglašen za igrača utakmice, a treći put u crno-belom dresu zaigrao je protiv splitskog Hajduka. Čuvao je „balkanskog Maradonu“ Sliškovića tako dobro da je ovaj u 80. minutu „malo jače upotrebio lakat“ i Bajra umalo onesvestio udarcem u lice.

– Počnem ja da krvarim, lekar kaže treneru da me zameni. „Kakva crna zamena!“, kažem ja. „Stavljaj mi zavoj na glavu!“ Slišković primi loptu, a ja – dvadeset metara daleko od njega. Zaletim se i uklizam. Slišković ostavi loptu i pobegne. Ja proklizam na atletsku stazu i rasturim reklame. Jug je skočio kao da sam dao gol – prisećao se posle Bajro.

Navijači su mu pevali, u engleskom stilu, na engleskom:

– Bajro is the animal, animal, animal, Bajro is the animal, go, go, Bajro!“ – „Bajro je zver, zver, Bajro je zver, hajde, hajde, Bajro!“ Ili: „We love you, Bajro, we do, We love you, Bajro, we do“ – Volimo te, Bajro, volimo te, volimo te, Bajro, volimo te!“

Protivnički igrači voleli su ga manje.

Bežeći od njega, Dejo Savićević ostajao je bez snage i izlazio iz igre u 50. minutu.

– Nije zaradio mnogo modrica od mene. Nisam hteo da ga povredim, samo se zalepim za njega i mrko ga gledam. Tako sam pazio i na Robija Prosinečkog. Tek dva-tri malo jača starta na početku, da utrne od straha… – prepričavali su sportski novinari Bajrova sećanja, možda i kiteći ponešto, onako kako samo oni umeju.

Ali činjenica je da je svojom igrom Bajro Župić obeležio jednu epohu Partizana i u sećanju svojih navijača obezbedio posebno mesto.

Nikad nije dao gol…

Bajro je bio član slavne generacije beogradskog kluba: Milko Ðurovski, Katanec, Vokri, Uške Vučićević… koja je posle 32 godine posta osvojila Kup maršala Tita i Superkup, i dve šampionske titule kad je fudbal stvarno bio fudbal, a šampioni pravi!

Jug je Bajra voleo i pevao mu iako nikad nije dao gol!

– Bio sam strelac 12 golova za Partizan u prijateljskim i pripremnim utakmicama, ali nije mi se dalo da zatresem mrežu u nekom zvaničnom susretu. Bilo je i prečki i stativa, još prilika nakon prekida jer sam igrao pozadi, ali eto, nisam postigao nijedan.

Svejedno, „grobari“ su nepogrešivo umeli da prepoznaju Bajrovu odanost igri i zbog toga su ga voleli.

Iz Partizana je otišao 1989. i sledeće dve godine igrao u austrijskoj Alpini Leoben, a onda se vratio u Novi Pazar. Bio je trener, a od 2008. godine je direktor Omladinske škole FK Novi Pazar.

A legenda i pre i posle toga grada na Raški…

Bajrova škola fudbala

Otkrio Adema Ljajića

l Bajro Župić prvi je uočio vanserijski dar Adema Ljajića. Sadašnji prvotimac Bešiktaša trenirao je do 14. godine i odlaska u Partizan u Bajrovoj školi fudbala i baš ga je Bajro preporučio Dušanu Trbojeviću, tadašnjem treneru omladinske selekcije crno-belih.

indeksonline.rs/Kurir sport

Prethodni tekstVesić: Sutra sednica Kriznog štaba, tražiću popuštanje mera
Sledeći tekstKMF Novi Pazar savladao FON u finalnoj seriji plej-ofa Prve lige