BEOGRAD – Proslavljeni selektor reprezentacije Jugoslavije i Srbije i jedan od najboljih trenera u istoriji svetske košarke Dušan Duda Ivković preminuo je danas u Beogradu u 78. godini.
Vest je potvrdio Košarkaški savez Srbije, kao i prvi čovek Radničkog Goran Kalinić.
“U šest časova i 50 minuta Dušan je preminuo u bolnici u Beogradu od posledica vode u plućima i herpesa”, rekao je kratko Kalinić za Sport Klub.
Dušan Ivković rodjen u Beogradu 29. oktobra 1943. godine.
Zavoleo je košarku uz starijeg brata Slobodana Pivu Ivkovića, u vreme dok se još igrala na šljaci. Kao i Slobodan, prvo je igrao košarku (1958-1968), a zatim napravio prve trenerske korake u Radničkom (1968-1978), koji je u to vreme bio četvrti klub u Beogradu, posle OKK Beograda, Crvene zvezde i Partizana.
Diplomirao je na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, ali je za vreme studija odlučio da je košarka njegov put, a trenerski posao njegov poziv, naveo je Košarkaški savez Srbije.
Prvu stipendiju od košarke dobio je 1968. Trenersko dokazivanje počeo je po povratku sa odsluženja vojnog roka 1971, kada je preuzeo juniorskim tim Radničkog. U trećoj sezoni, 1973/1974, vodio je ekipu do titule juniorskog prvaka Jugoslavije.
Uspesi u Radničkom bili su preporuka za reprezentaciju, pa je na Evropskom juniorskom prvenstvu u Santijago de Komposteli, 1976. godine bio pomoćnik selektoru Luki Stančiću. Reprezentacija Jugoslavije osvojila je zlatnu medalju, pobedom u finalu protiv Sovjetskog Saveza 92:83.
Po povratku sa tog šampionata, počeo je profesionalnu karijeru u Partizanu, u vreme kad je Jugoslavija izrastala u svetsku silu u košarci. U prvoj sezoni (1977/1978) bio je pomoćnik Ranka Žeravice, od koga je preuzeo prvi tim i odmah doneo tom klubu najuspešniju sezonu do tada (1978/1979) do tada – osvojena su oba trofeja prvenstvo i Kup i evropski Kup “Radivoja Koraća”.
U Partizanu je proveo dve sezone (1978-1980) na mestu šefa stručnog štaba.
Ivković je od 1976. do 1980. bio selektor u mladjim selekcijama Jugoslavije. Na evropskim prvenstvima osvojio je tri medalje, srebro za kadete (1977) i juniore (1980) i bronzu za juniore (1978). Sa seniorima je bio šampion Balkana 1980.
On je 1980. godine potpisao za Aris iz Soluna, a zatim se vratio u Radnički (1982-1984) i preuzeo univerzitetsku reprezentaciju Jugoslavije, s kojom je na Univerzijadi u Edmontonu 1983. osvojio srebrnu medalju.
Posle Radničkog, Ivković je radio u Šibenki (1984-1987) iz koje je prešao u Vojvodinu (1987-1990). U Novom Sadu je proveo poslednje tri sezone u svojoj zemlji. Kao pomoćnik selektora Jugoslavije Krešimira Ćosić, osvojio je bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u Španiji 1986. godine.
Posle šampionata u Atini postao je selektor Jugoslavije sa kojom je na Univerzijadi 1987. godine u Zagrebu pobedila selekciju SAD, predvodjenu selektorom Majkom Križevskim, sa 100:85.
Ivković je vodio poslednju generaciju SFRJ, koji su neki nazivali “Belim timom snova” – Dražen Petrović, Aleksandar Djordjević, Predrag Danilović, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Dino Radja, Vlade Divac…
Posle srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, osvojena su tri zlata u nizu: dva na evropskim prvenstvima (Zagreb 1989, Rim 1991) i jedno na Svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu 1990. Posle Univerzijade u Zagrebu, Ivković je leta 1990. još dva puta bio bolji od Majka Križevskog: u finalu Igara dobre volje u Sijetlu (85:79) i polufinalu Svetskog prvenstva (99:91).
Od raspada Jugoslavije, 1991. godine, radio je samo u grčkim i ruskim klubovima. Prvo se vratio u Solun, gde je preuzeo PAOK (1991-1993) kome je doneo najbolje rezultate u klupskoj istoriji: šampion Grčke (1992) i treći u Evropi na završnom turniru Evrolige u Atini (1993).
Zatim je otišao u Atinu, u Panionios (1994-1996). Tih godina je i dalje bio selektor SR Jugoslavije, iako reprezentacija nije mogla da se takmiči zbog sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (1992-1995).
Politička odluka da se SR Jugoslaviji zabrani da učestvuje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, najbolniji je trenutak u njegovoj karijeri. Odmah po povratku na medjunarodnu scenu, SR Jugoslavija je osvojila zlato, na Evropskom prvenstvu u Atini 1995, posle pobede protiv Litvanije (96:90).
Posle tog takmičenja, Ivković je svojom voljom prepustio klupu pomoćniku Željku Obradoviću uz koga je ostao kao savetnik i učestvovao u osvajanju srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. i dve zlatne, na Evrobasketu u Barseloni 1997. i Svetskom šampionatu u Atini 1998.
U sezoni 1996/1997 osvojio je svoju drugu “triplu krunu” u klupskoj karijeri. Posle Partizana, ponovio je to sa Olimpijakosom koji je pored prvenstva i kupa Grčke podigao i trofej Evrolige. Posle odlaska sa klupe pirejskih crveno-belih, ostao je u Atini. Vodio je AEK (1999-2001) s kojim je osvojio Kup Saporte (2000).
Na leto 2002. godine došao je u moskovski CSKA, koji je u to vreme bio daleko od stare slave. Krenuo je od nule, preuzevši u isto vreme i trenerski posao i organizaciju kluba. U naredne tri godine ekipa je stizala do “fajnal-fora” Evrolige, osvojila sva tri prvenstva Rusije i jedan domaći kup. Odatle je prešao u drugi najveći moskovski klub, Dinamo (2005-2007), s kojim je osvojio ULEB Kup (2006).
Na molbu ljudi iz Košarkaškog saveza Srbije, pre svega počasnog generalnog sekretara FIBA Bore Stankovića, preuzeo je reprezentaciju 2008. godine, sa njom krenuo od kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Poljskoj 2009. i stigao do srebrne medalje (poraz u finalu od Španije). Srbiju, koja je kao najmladji tim bila najprijatnije iznenadjenje na tom Evrobasketu, naredne godine vodio je na Svetskom šampionatu u Istanbulu, na kojem je zauzela četvrto mesto.
Dok je vodio reprezentaciju Srbije (2008-2013), Ivković se vratio na klupu Olimpijakosa (2010-2012), s kojim je napravio najveći podvig u istoriji finala Evrolige. Klub iz Pireja je u meču za titulu, u Istanbulu 2012. godine, gubio sa 19 poena razlike od CSKA, 11 minuta pre kraja, ali je uspeo da pobedi sa 62:61. Te godine, ekipa je osvojila i domaće prvenstvo.
Ivković je karijeru završio u Anadolu Efesu iz Istanbula (2014-2016), sa kojim je bio najbolji u dva takmičenja 2015. godine – Kupu Turske i Super kupu Turske.
Pored svih trofeja, priznanja i igrača koje je izveo na put, ostaće upisano da je Dušan Ivković jedini trener koji je osvojio četiri različita evropska klupska takmičenja: Kup Koraća (1979), Kup Saporte (2000), Evroligu (1997, 2012) i ULEB Kup (2006).
On je 2017. dobio dva značajna priznanja. Evroliga ga je proglasila za svoju legendu, dok ga je FIBA uvrstila u svoju Kuću slavnih u Ženevi.
Ivković je po završetku trenerske karijere nastavio da radi u košarci, pre svega kao član Tehničke komisije FIBA, kroz koju su poslednjih desetak godina zaživele mnoge njegove ideje vezane za košarkaška pravila i unapredjenje košarke kao sporta.
Svojim autoritetom je, pored ostalog, znatno doprineo da se uspostavi moderno Udruženje košarkaških trenera Srbije (UKTS) čiji je jedan od osnivača bio njegov brat Slobodan. Jedno vreme bio je i predsednik UKTS, a od 2002. do 2010. nalazio se na čelu Udruženja svetskih košarkaških trenera.
Od individualnih priznanja dobio je nagradu za trenera godine u Rusiji (2004), trenera godine u Grčkoj (2012) i trener godine u Evroligi (2012).
Izabran je u 50 najzaslužnijih ličnosti Evrolige (2008), kao legenda Evroplige (2017), u Kuću slavnih (2017), bio je predsednik Svetske asocijacije košarkaških trenera, dobitnik je Oktobarske nagrade Jugoslavije, Majske nagrade Srbije.
Takodje, Ivković je dobio i Nacionalno sportsko priznanje Republike Srbije, Orden Nemanje drugog reda, počasni je gradjanin Pireja, dobitnik je nagrade za životno delo Udruženja košarkaških trenera Srbije, zlatne značke KSS i nagrade za životno delo SD Radnički.
indeksonline.rs/Beta
