Sagovornici indeksonline o odgovornosti nosioca vlasti i dometima uticaja obrazovnog sistema na ektremizam i visok stepen netolerancije kod dece i mladih u ovdašnjem društvu

Suviše često očekujemo od škole da reši probleme koje društvo ne može ili ne želi da rešava. Uzmimo za primer problem vršnjačkog nasilja. U školu svakodnevno dolaze učenici koji su u svojim porodicama i okruženju stekli obrasce nasilnog ophođenja, koji uviđaju da se svuda oko njih ti obrasci tolerišu i da su korisni. Od škole se onda očekuje da spreči da deca na taj naučeni način međusobno komuniciraju, i štaviše, očekuje se da ih ubedi da je taj obrazac ponašanja, popularan svuda oko njih, u stvari nepopularan i loš. Ako škola ne uspeva da ispuni taj zadatak ne znači da je problem u obrazovnom sistemu i načinu rada obrazovnih radnika, već da se radi o “nemogućoj misiji”, ocenjuje za indeksonline Dragan Popadić, socijalni psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

U odgovoru na pitanje o odgovornosti i problemima prosvetnog sistema i načina rada obrazovnih radnika, ako se ima u vidu da kod većine mladih u Srbiji preovlađuju netrpeljivost i mržnja prema manjinskim grupama, verskim, nacionalnim, seksualnim…, kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić kaže za naš portal da je nužna reforma postojećih zvaničnih obrazovnih programa, ali i uvođenje alternativnih, kao i uporno sinergijsko delovanje organizacija civilnog društva, nezavisnih medija i aktivnost angažovanih intelektualaca.

S druge strane, Dragan Popadić objašnjava da obrazovni radnici nemaju kapaciteta da menjaju već određene i ustanovljenje obrasce ponašanja i mišljenja kod dece, kada je reč o netoleranciji.

– Mnogi učenici dolaze u školu sa već izgrađenom netolerancijom i razvijenim predrasudama koje usvajaju van škole. Nastavnici, čak i kada bi to sebi postavili kao važan cilj, nemaju dovoljno vremena ni oruđa kojim bi učenike od netolerancije odučavali.

Problem je u stvari i znatno teži, jer, dok uglavnom postoji slaganje da je vršnjačko nasilje loše, daleko od toga da postoji konsenzus da je ono o čemu sada razgovaramo – netrpeljivost prema manjinskim grupama, verskim, nacionalnim, seksualnim, nešto loše. Čak suprotno – kaže naš sagovornik.

Kako dodaje, neskriveni oblici mržnje prema različitim itekako su vidljivi deci, nekada se ističu kao svetli primeri, deca žive u društvu koje je ovom mržnjom ispunjeno, ali ne u društvu koje to pokušava da otkloni već u društvu koje tu mržnju neguje i razvija.

– Zabrinutost zbog rastuće netolerancije je zabrinutost pristojne i tolerantne manjine u društvu, a ne nosilaca vlasti i celog društva. Ne vidim da država iskreno želi da se netolerancija smanji. Ne bi li nastavnik koji, recimo, deci govori protiv verske netolerancije, protiv mržnje prema LGBT populaciji, ili protiv nacionalističkih stavova, bio opažen kao protivnik vladajućeg vrednosnog poretka? Da stvar bude ozbiljnija, zapitajmo se koliko možemo da očekujemo da su nastavnici, koji su i sami deo društva ispunjenog netolerancijom i koji su svakodnevno izloženi jeziku mržnje u medijima i političkim narativima, otporni na te uticaje? – kaže Dragan Popadić.

Upitan da li je u tom smislu uopšte moguće nadati se poboljšanju situacije, bez promene poruka koje dolaze sa pozicija visoke politike, odnosno narativa i postupaka nosioca vlasti, Popadić kaže da su promene vrednosnog sistema nemoguće ako ne dođe do krupnih promena u postupcima i narativima nosilaca vlasti.

– Spremni smo da na mlade gledamo kao na idealiste koji u svet odraslih ulaze sa usvojenim vrednostima pravde, jednakosti, tolerancije, i ako te vrednosti ne prepoznaju u svetu odraslih, oni će se pobuniti i nastojati da taj svet promene. Međutim, pre bi se reklo da su mladi grupa koja, stupajući u svet odraslih, nastoji da se što pre prilagodi, da prepozna vladajuće vrednosti i prihvati ih. I upravo netrpeljivost prema različitostima, u raznovrsnim svojim oblicima, može biti ona društvena vrednost koje mladi uočavaju kao dominantnu, koju brže-bolje konformistički usvajaju da se ne bi razlikovali od ostalih i koju u praksi zastupaju radikalnije od odraslih – objašnjava Dragan Popadić.

Svakodnevica je, smatra on, ispunjena sukobima.

– Živimo u vreme kada smo kao društvo zavađeni sa skoro svim susedima, narodima bivše Jugoslavije, kada se skoro svakodnevno pojavljuju novi i novi “unutrašnji i spoljašnji neprijatelji”. I svi ti sukobi su praćeni odgovarajućim narativima, koji “dokazuju” da su oni Drugi gori od nas, da im ne treba verovati i da bi nam bilo bolje bez njih. Praksa i narativi idu zajedno, uzajamno se podržavaju, ne može se promeniti jedno bez drugoga. Neminovno je da takvo društvo bude ispunjeno mržnjom i netolerantnošću, kao što je i očekivano da se oni koji u tome prednjače nađu među mladima. Drugo je pitanje da li je takvo stanje stvari za nosioce vlasti zaista nepoželjno ili ne – zaključuje naš sagovornik.

Aleksandra Đurić Bosnić napominje da su nikada do kraja dekonstruisane, ideološke matrice koje su devedesetih uspostavile i potom održavale totalitarni poredak režima Slobodana Miloševića i u dvehiljaditim su, posebno od početka vladavine Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, bile i ostale pogodno tlo za manifestaciju, kako u teoriji tako i u društvenoj praksi, ekstremističkih ideja i ekstremizma, pre svega onog zasnovanog na nacionalističko-šovinističko-rasnom konceptu.

– U autoritarnim društvima, poput ovdašnjeg, identitetske strategije, manje ili više zvanično i deklarativno proklamovane i usvojene, najčešće su otvoreno podstičuće polje za rast ekstremističkih tendencija, utemeljenih u nacionalizmu, šovinizmu, ksenofobiji ili rasizmu. Sa povremenim, i nikada dovoljno ubedljivim, odstupanjima od ovog društvenog modela „razvija“ se i društveni kontekst u Srbiji i Vojvodini od kasnih osamdesetih godina dvadesetog veka do danas – kaže naša sagovornica.

Kako dodaje, upravo kada je reč o problemu političkog razvoja Srbije između dva autoritarna poretka, sa nikada dovršenom tranzicijom u građansko i pluralističko društvo, važna su uporna teorijska ukazivanja na „političku ispražnjenost“ nacionalizma kao na opasnu prilagodljivost i podešenost za apsorbovanje različitih ideja i koncepata, pa i onih otvoreno rasističkih, ksenofobnih i ekstremističkih.

– U političkoj realnosti Srbije, gotovo neometani razvoj ultranacionalističkih i ekstremističkih organizacija u predizbornom periodu 2020. postaje sve transparentniji i sve vidljiviji – zaključuje Aleksandra Đurić Bosnić.

Tekst je nastao u okviru projekta “Ugrožavajuće bezbednosne pretnje i izazovi: savremeni terorizam, nasilni ekstremizam i borva protiv radikalizacije mladih” koji realizuje Akademska inicijativa “Forum 10”.

Prethodni tekstNačelnica pulmologije KBC Zvezdara: Teško i kritično, mesta više nema
Sledeći tekstGradonačelnik Biševac čestitao Dan Bošnjaka