Dok mnogi mladi ljudi maštaju o životu pod svetlima svetskih velegradova, jedna Novopazarka je odlučila upravo suprotno, da sa svojom porodicom, mužem Egipćaninom, život nastavi u svom rodnom gradu.
Posle sedam godina provedenih u Kairu Azra Husović Zaki od pre dve godine sa mužem i decom živi u Novom Pazaru, jer smatra da je život u manjim sredinama mnogo jednostavniji i lakši.
Ostavili su za sobom sigurne poslove i ovde krenuli život maltene od nule, uz ušteđevinu i podršku njene porodice, uvereni da će njihova deca ovde imati bezbednije detinjstvo i bolje školovanje.
“Dok sam tamo živela najviše mi je nedostajala porodica, prijatelji i moj grad. Tamo je bilo lepo što se tiče braka i finansijske situacije, radila sam kao profesor engleskog jezika. Škole su se bukvalno grabile za mene kao stranog profesora, dok ovde to, na žalost nije slučaj. Meni je do posla trebalo svaki dan sat i po, a sa dvoje dece sam nekako i uspevala da se organizujem. Međutim, kada sam ostala u drugom stanju sa trećim detetom odlučili smo da je ipak bolje da život nastavimo u Novom Pazaru“, priča nam Azra.
Ona je odlučila da u rodnom gradu pokrene svoju školicu engleskog jezika, dok njen suprug, sa fakultetskom diplomom ekonomiste i solidnim poznavanjem našeg jezika radi kao radnik.
“Tamo je imao dobar posao, žrtvovao je svoju karijeru da bi se preselili ovamo. Radio je najpre kao računovođa na Kairo univerzitetu, potom u Fondu za penzijsko osiguranje, a pred naš sami dolazak dobio je premeštaj u Ministarstvo finansija. Čekao je sedam godina da dobije taj posao u ministarstvu i dobio ga je u trenutku kada smo već odlučili da dođemo ovde i kada su avionske karte već bile kupljene”, kaže Azra.
Ona ističe da njenom suprugu nije bilo teško da se navikne na život u Novom Pazaru, jer su i ranije dolazili bar jednom godišnje ovde, tokom godišnjih odmora.
Pojašnjava da u Kairu sve vrvi, kao u košnici, jer Kairo i Giza, koji se nalaze sa dve strane Nila zajedno imaju oko 19 miliona stanovnika, a da oni to sve smatraju jednim gradom. Kaže da je uvek gužva i sve je daleko, te da mnogima život prođe na točkovima.
Ističe da Novi Pazar ima dušu i toplinu, koju retko koji grad ima, te da je čak i njen suprug kao stranac to osetio.
“Ovde je deci bolje, jer je manja sredina, sigurnije je, ljudi se međusobno znaju, ovde im manje brinemo. Osim toga, tamo su privatne škole skupe, a državne nisu toliko dobre i preobimna su odeljenja. Mi smo plaćali godišnje oko 1.500 evra za školarinu deci, od jaslica pa na dalje”, priča Azra.
Dodaje da je porodica njenog supruga veoma slična njenoj, da imaju čvrste rodbinske i prijateljske veze, da su je prihvatili kao najrođeniju sestru.
“Na žalost svekra i svekrvu nisam upoznala, oni su preminuli pre moje udaje, ali sam zatekla ono što su oni ostavili iza sebe i bili su zaista veliki ljudi. Dakle, tamo sam bila zadovoljna životom, ali je ovde veća sigurnost za decu”, ističe ova Novopazarka.
U novopazarskoj lokalnoj samoupravi tvrde da pokušavaju, ne samo za povratnike iz inostranstva, već za sve građane, da stvore kvalitetne uslove i ambijent i za život i poslovanje.
Član Gradskog veća Fevzija Murić smatra da je najbolji život u svom gradu i svojoj zemlji, te da bolja zarada u inostranstvu ne može da nadoknadi ono što se izgubi odlaskom.
“Sama socijalizacija je dosta teška, tek neka treća ili četvrta generacija ostvaruje nešto značajno. Ovde se svaki čovek drugačije oseća kao biće, kao osoba, u svojoj sredini sa svojom familijom i prijateljima i sugrađanima. Kad sve vidite i na kraju života podvučete crtu, taj materijalni efekat nije toliko veliki koliko se u životu izgubi nekih sitnih, ali bitnih, životnih stvari”, kaže Murić.
Ističe da je problem vodosnabdevanja u Novom Pazaru uspešno rešen, a da je u toku postupak rešavanja fabrike za prečišćavanje otpadnih voda, koja bi trebala da pomogne privatnom sektoru, a pre svih tekstilcima, obućarima, nameštajcima i mesarima da imaju kvalitetnije proizvode.
Osim toga, otkupljeno je zemljište za izgradnju toplane na biomasu, a u toku je izgradnja gasovoda, eksproprijacija zemljišta za novi dalekovod od Kraljeva, preko Novog Pazara, do Tutina.
Murić dodaje da se realizuju brojni projekti zapošljavanja teže zapošljivih grupa, a pre svih povratnika iz inostranstva, raseljenih lica, izbeglica, socijalno ugroženih, žena i mladih ispod 30 godina.
Nedavno su podeljena 33 ugovora za samozapošljavanje, a projekat finansira Ministarstvo Nemačke.
“U poslednje dve godine zaposlili smo preko 100 ljudi, a u pregovorima smo sa nemačkim ministarstvom da nastavimo projekat i sledeće godine. Osim toga, u poslednje dve godine uradili smo preko 60 prekvalifikacija i dokvalifikacija, a u planu je da i naredne dve godine to radimo”, rekao je Murić.
On kaže da je svestan da je ovde trenutno najveći problem zapošljavanje, te da oni koji imaju pristojnu zaradu i ovde mogu pristojno da žive.
“Dobar primer je građevinski sektor, iz kojeg je ranijih godina dobar deo išao u inostranstvo. Međutim, sada kada izvedu računicu procenjuju da im se mnogo više isplati da ovde rade u građevini, uz porodicu i minimalne troškove”, ističe Murić.
Na pitanje šta Novi Pazar čini dobrim mestom za život, on je rekao da su to ljudi, da je to nešto najvrednije zbog čeka treba ostati i živeti u ovom gradu.
Tekst je nastao u okviru projekta „Pod svojim nebom“, koji realizuje Udruženje građana Free media iz Novog Pazara, sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije- Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
