BEOGRAD – Dekan Matematičkog fakulteta u Beogradu Zoran Rakić kaže da je interesovanje za profesorska zanimanja u celoj zemlji na veoma niskom nivou, i da je potrebna dugoročna strategija, kako bi se taj problem rešio.
Rakić za Tanjug, na pitanje koliko je studenata ove godine bilo zainteresovano za smerove na Matematičkom fakultetu, odgovara da je na informatici popunjeno svih 160 mesta, dok je na klasičnoj matematici situacija kao i prošle godine, ali je na smeru za profesora matematike i računarstva znatno manje interesovanje – upisano je svega devet brucosa.
Govoreći o tome kada je počelo da opada interesovanje za profesuru kao profesiju, navodi da je 2015. godine na upisu za profesora bilo 112 kandidata, ali da se već sledeće godine ta brojka prepolovila, pa ih je bilo 56.
“Naredne godine se opet broj od 56 prepolovio i došli smo do toga da nekoliko godina bude između 10 i 20 kandidata, a ove godine ih je po prvi put manje od 10″, ukazao je dekan.
Primećuje da je i pre četiri godine bilo 500 profesora manjka i matemaike i informatike, a škole se snalaze kada im fale kadrovi, pa matematiku predaju inženjeri, nesvršeni studenti matematike, a ima, kaže, i slučajeva da časove matematike drže i ljudi sa DIF-a.
Sve to utiče i na kvalitet znanja, a važno je da u školi predaju profesori koji umeju da objasne gradivo đacima.
Prema njegovim rečima, problem postoji zbog podrivanja obrazovnog sistema.
“Prvenstveno mislim na plate i status profesora. Malo ljudi se odlučuje da to studira, jer, na primer, za prirodne fakultete čovek mora da se uloži priličan trud da ga završi, a onda dođe na posao za malu platu i na zakone koji su promenjeni na štetu profesora”, smatra Rakić.
Objašnjava da je obrazovanje zasnovano na “osnovnoj personi” – profesoru, zbog čega zakoni moraju biti napisani tako da idu na ruku profesorima, da zainteresuju mlađe i što bolje, da studiraju sa željom da budu profesori.
“Profesor je pre Drugog svetskog rata bio jedna od najprestižnijih profesija, dok je sada to vrlo loše, jer svi imaju veća prava od profesora”, kaže profesor Rakić.
Ukazao je da je potrebno da država napravi dugoričnu strategiju.
Zato su, kažze, fakulteti prirodnih nauka, kao i Filološki i Filozofski fakulteti koji obezbeđuju profesorske kadrove, za akciju da se to pitanje rešava, a o tome će se više znati kada to bude tema Senata Univerziteta u Beogradu.
Dodaje da Srbija ima talenotovanu decu matematičare, naročito iz Matematičke gimnazije, ali da sve više đaka iz prestižnih škola ne studira u Srbiji, već odlaze u inostranstvo, na najpretižnije univerzitete, na kojima dobiju stipendije.
Priča da u Kembridžu postoji Klub srpskih studenata, ali se malo ko od njih na kraju bavi matematikom, odnosno, možda se i bave matematikom vezanom za finansije, jer su im tamo, dodaje, i mogućnosti veće.
Svedoci smo različitih incidenata u školama, ali i roditelji sve češće vrše pristiske na profesore, naveo je Rakić.
“Država je uvela profesorima gomilu statistika koje im oduzimaju vreme kada završe nastavu i kada sve sve to sabere, sa platom koja je nedopustiva, jer je manja od prosečene, demotiviše ljude da se bave ovim zanimanjem”, objašnjava.
Smatra da bi, od svih koji završe fakultete, profesori, uz lekare, trebalo da imaju najveću platu, jer rade najvažnije poslove.
Dodaje i da je prosečna plata u IT sektoru u Srbiji 250.000 dinara, odnosno dva puta više od plate profesora Univerziteta u Beogradu, što smatra nedopustivim, jer je, kaže, mnogo teže postati profesor Univerziteta, potrebno je više truda i rada, dok se IT sektoru novac lakše zaradi.
“A, kako mlađe generacije hoće što pre da zarade novac, iz tog rezrevoara onih koji imaju potencijal da budu profesori, mnogi odu u IT skektor zbog većih primanja”, rekao je Rakić.
