BEOGRAD – Dugogodišnji čelnik Libije Muamer Gadafi, ubijen je na današnji dan, 20. oktobra 2011. godine, u Sirtu, na istoku te zemlje.
Pukovnik Gadafi, decenijama neprikosnoveni lider Libije, vremenom je postao jedan od prvaka arapskog nacionalizma, a potom i jedan od najistaknutijih državnika Trećeg sveta i idejni tvorac Afričke unije.
Bila je to osobena ličnost, i ekstravagantnom pojavom i samosvojnom političkom vizijom.
Gadafi je rođen u selu Kasr Abu Hadi, dvadesetak kilometara južno od Sirta. Precizan datum rođenja nije jasan. Uzimalo se da je rođen 7. juna 1942. Bila je to beduinska porodica, najverovatnije berberskog porekla. Rođen je pod šatorom.
U vreme njegovog rođenja Libija je bila italijanska kolonija. Odnosno, bio je to period žestokih borbi Italijana i nemačkih trupa pod Ervinom Romelom protiv Britanaca u Kirenajci i Egiptu, u jeku Drugog svetskog rata. Do 1912, bila je to teritorija osmanske Turske. Spajajući istorijske pokrajine Tripolitanije, Kirenajke i docnije Fezana, Italijani su obrazovali koloniju koju su nazvali Libija, oslanjajući se na terminologiju iz vremena antičkog Rima.
Libija je suverenost stekla decembra 1951, kada su okupatori Britanci i Francuzi prepustili vlast u toj zemlji dinastiji Senusi.
Kralj Idriz (1890 – 1983) koji je Libijom kao monarh vladao od 1951. do 1969, izdanak je drevne Senusi porodice koja je imala ozbiljnu političku težinu na tom prostoru od druge polovine 18. veka. Senusi su predvodili jedan suni sufijski red, koji se takođe borbeno suprotstavljao stranom prisustvu.
Gadafi se postupno tokom školovanja u Sabhi, u Fezanu u Sahari, gde se porodica preselila, opredelio za arapski nacionalizam. Školovanje nastavlja u Bengaziju u vojnoj školi, posle kratkotrajnog boravka na studijama istorije u Tripoliju. Kao mlad oficir organizator je državnog udara 1969. kojim je oborena monarhija.
U prvo vreme zemljom je rukovodilo telo pod imenom Revolucionarni savet. Prva ličnost je razume se bio Mumaer Gadafi. Nema nikakve dileme, presudan utisak na njega je ostavila ličnost Gamala Abdela Nasera, odnosno njegova politička vizija panarapskog nacionalizma. Zna se da se u formativnom periodu osim Naserovim primerom, napajao literaturom o Francuskoj revoluciji 1789, biografijama Linkolna ili Ataturka, kao i teorijama političkog mislioca Mišela Aflaka.
Libija, najvećim delom pustinjska zemlja sa tanušnim pojasom zemljišta pogodnom za poljoprivredu uz mediteransko priobalje, osim oaza, bila je oličenje teškog siromaštva. Imala je jedino stratešku važnost. Godine 1959. dobila je međutim na značaju pošto je otkrivena nafta, glavni izvor blagostanja po kojem je upamćena vladavina Muamera Gafadija.
Iako je Gadafi vladao samovoljno, dekretima, nizom mera podigao je vremenom opšti standard. Postupno je preuzeo, nacionalizovao, sve krupne privredne aktivnosti, pre svega industriju nafte. Uklonio je strano prisustvo, oprezno, vremenom, podrazumevajući i strane vojne baze.
Uveo je model takozvanih Narodnih kongresa, koje je on zamislio kao vid neposredne demokratije. Obelodanio je model koji je nazvao Treća međunarodna teorija što je u uobličeno u publikaciji “Zelena knjiga” (1976).
Godine 1977. proglasio je koncept džamahirije, što je on opisao kao osobeni nacionalni libijski socijalizam.
Pošto se stabilizovao politički i finansijski, zbog velike produkcije nafte, Gadafi se odvažio na širu političku akciju i van granica njegove zemlje. Stvorivši pritom brojne neprijatelje. Pre svega, vrlo odlučno je pomagao Palestince, što je značilo i njihove oružane, neretko terorističke grupe.
Pošto je Libija uporno finansirala i na druge načine pomagala razne političke, oružane, pa i terorističke organizacije, od Palestinaca, preko Nacije islama, Crnih pantera, i niza drugih, sve do IRAe, izazvala je ozbiljne reakcije. Gadafi je bio povezivan i sa terorističkom grupom znanom kao Crni septembar upamćenom po otmici izaelskih sportista tokom olimpijade u Minhenu 1972, ili po pokušaju prevrata u Jordanu uključuju i nameru ubistva kralja Huseina. Pružao je pritom utočište mnogima, sve do Idi Amina. Javno je govorio da finansijski pomaže Karlosa Šakala (Iljič Ramirez), najpoznatijeg teroristu. Službeni Tripoli nije ni prikrivao da sistematski ubija protivnike režima u inostranstvu, libijske disidente.
Gadafijeva vlast povezivana je sa brojnim terorističkim aktima u Evropi, manje ili više osnovano, kao decembra 1985, na aerodromima u Rimu i Beču. Aprila 1986. dogodio se teroristički napad u diskoteci u Berlinu, kada je ubijeno šest američkih vojnika, a približno 200 lica je ranjeno. Kao dokaz libijske uloge isticana je presretnuta poruka između poslanstva Libije u DDRu sa Tripolijem.
Do direktnih sukoba došlo je prilikom manevara vojske SAD u zalivu Sirt. Zvanični Vašington uveo je sankcije Libiji.
Aprila 1986. u sklopu operacije Kanjon El Dorado SAD su bombardovale Tripoli i Bengazi. Poginulo je 37 lica, među njima i Gadafijeva kći. On je potom objavio, na njegov karakterističan način, da će američkom predsedniku Reganu “odseći nos”.
Sa druge strane, u tom periodu traje pogranični sukob sa Čadom, odnosno težnja da se Libiji pripoji sever te zemlje. Gadafi se tu, paradoksalno, oslanjao na sporazum Laval Musolini iz 1935. kada je italijanskoj koloniji Francuska prepustila pojas Auzu, veličine 114.000 km kvadratnih.
On je zapravo imao još šire ambicije. Suština je verovatno bila u činjenici da su na tom prostoru u zoni planina Tibesti otkrivena ležista urana. Sukob koji je upamćen kao Tojota rat 1986/87. označio je kraj tog sukoba, pošto je Francuska podržala teritorijalnu celokupnost Čada. Sukobljene strane su na ogromnim pustinjskim prostranstvima koristile terenska vozila Tojota, za brza dejstva, otuda naziv.
Britanci su 1987. presreli brod Eksund. Komercijalno plovilo bilo je nakrcano naoružanjem i eksplozivom iz Libije, namenjenog Irskoj republikanskoj armiji (IRA).
Rušenje Boinga 747 iznad Lokerbija, Škotska, 1988, kada je poginulo 270 lica, za šta je optužena Libija, dodatno je otežalo njegov položaj. Bio je to Panamov let 103 od Frankfurta put Detroita. Gadafi je 2003. pristao na obeštećenje porodica žrtava.
Zemlja je već prethodno bila pod sankcijama Zapada. Unutar Libije, negovan je svojevrsni socijalizam, sa širokom socijalnom politikom, masovnom stanogradnjom, ozbiljnim zdravstvenim i obrazovnim sistemom.
Gadafi je takođe pokrenuo projekat “Velika reka koju je stvorio čovek”. Bio je to ogroman hidrosistem, najveći projekat navodnjavanja u svetu. Iz dubina saharske pustinje izvlačena je voda usmeravana dalje na razdaljinu od čak 1.600 kilometara, čime je obezbeđivano oko 70 procenata potreba slatke vode u Libiji.
Gradnja je započela avgusta 1984. Bila je to podzemna mreža cevi dužine 2.820 kilometara, sa više od 1.300 bunara uglavnom dubljih od 500 metara.
Namera je bila, što je delom postignuto, osim obezbeđenja pijaće vode, i široko navodnjavanje poljoprivrednih površina. Bio je to ogroman uspeh.
NATO je jula 2011. gađao deo postrojenja za preradu vode, Fabriku Brega. Građanski rat u toj zemlji devastirao je znatan deo sistema. Od jula 2019. godine, 101 od 479 bunara je demontiran.
U poslednjoj fazi Gadafi se najviše posvetio ideji panafrikanizma. Jedan je od tvoraca Afričke unije, kojom je predsedavao 2009/2010.
Oboren je na talasu takozvanog Arapskog proleća 2011. Pobuna, koja se inače prelila iz Tunisa, zapravo se rasplamsala u istočnom delu zemlje (Kirenajka). Čemu je izgleda pomoglo prisustvo 1,5 milona radnika iz Egipta.
Intervencija NATO bila je usmerena na smenu vlasti u Tripoliju. Protiv Gadafija udružile su se tada ne samo zapadne zemlje, nego najrazličitiji nezadovoljnici, od islamskih ekstremista sve do zagovornika vesternizacije.
Građanski rat koji je tada započeo nije potpuno okončan do danas. Gadafi je zarobljen u Sirtu, i brutalno ubijen, takoreći linčovan, 20. oktobra 2011.
indeksonline/tanjug
