Organizatori manifestacije „Dečje vaskršnje čarolije“ doneli su odluku da likovni konkurs koji organizuju od naredne godine, nosi ime po Bojani Asović, jednoj od žrtava ubijenih u OOŠ „Vladislav Ribnikar“, učenici petog dva. Bojana je divno crtala i jedna je od pobednica na konkursu koji je bio ove godine. Želja organizatora bila je da se i na ovaj način trajno sačuva uspomena na devojčicu koja je i pre učešća na „Čarolijama“ ispoljavala veliki kreativni likovni talenat.
Bojanina mama Marija
Bojana je bila nestvarna devojčica, plenila je svojom dobrotom. Od vrtića je pokazivala empatiju za druge. Roditelji su me često zvali, da mi se zahvale sto je Bojana baš njihovo dete prihvatila kao novog u vrtiću, što ga je tešila kada je plakao i bila uz njega… Umela je da stane kod vrata jaslica kada bi neko išao kući, da ga ona isprati, zagli i poljubi. Bila je jedno jako veselo dete, uvek nasmejana.
U školi je pokazala neverovatnu zrelost već od prvog razreda… Njene sveske su bile besprekorne kao slikovnice. Svi su voleli da je zovu ako nešto treba da se prepiše, napiše, jer su znali da je sve na svom mestu, da sve lepo piše. Kako je odrastala, sve više su dolazile do izražaja njene vrline, volela je da pomaže drugima, bila je pravi drug. Bilo je dovoljno da ona ponese pernicu i svi bi u odeljenju imali olovke, gumice, sve što im je trebalo. Takođe i užinu… Često sam je pitala da li si pojela užinu, govorila je nešto malo ili čak nisam… Zato sto bi redovno svakome kojoj traži davala… Govorila mi je׃ „Ne mogu mama da ne dam kada mi traže“. Isto tako nije volela svađu… Ako bi se, pak, zadesila na takvom mestu, umela je da se udalji i da kaže׃ ne mogu da se svađam i tužakam, to najviše mrzim. Umela je da čuva tajne kao niko. Nije volela nepravdu i to je, takođe, kao vrlo mala umela da oseti.
Sa samo 11 godina, bila je veliki čovek i dete u isto vreme. Kada se ona pojavi, svi smo u nju gledali kao u svetlost koja nam govori kako da živimo. Njen brat je u sastavu čiji je naslov bio „Osoba kojoj se divim“, pisao upravo o njoj, za njega je ona bila nešto posebno.
Umela je savršeno da crta, ali kada je krenula u 5. razred, krenule su veće obaveze, pa nije imala vremena mnogo za to… Dobijala je u školi peticu za peticom… Jednom prilikom sam htela da joj pomognem da prvi put nacrta ram iz tehničkog sa tačnim promerom, ona me je pustila da počnem, a onda je uzela lenjir i rekla׃ „Nije ti ovo dobro“, i pokazala mi gde sam pogrešila i sama nacrtala perfektno. Volela je mnogo da gleda kvizove, kad završi sa obavezama, to nam je bio najlepši deo dana… Omiljeni kviz bio joj je Slagalica… Bila je savršena u igri slagalica, moj broj i asocijacije…
Svi koji su poznavali Bojanu, govorili su da je bila nestvarna devojčica. A imala je samo 11 godina.
Draga moja Bojana,
Mnogo mi nedostaješ. Svaki dan mislim na tebe I prisetim se lepih trenutaka, zajedničkih doživljaja, osmeha, zagrljaja… Kako bih volela još jednom da te zagrlim i da još jednom imamo jedan od naših dugih razgovora.
Sa tobom sam rasla, naučila da vozim bicikl, rolere, klizaljke…Sećam se naših zajedničkih skrivanja po školi, kašnjenjana na časove, šmikanja u WC-u. Sećam se smejanja sa Anom, Klarom, Zojom, Jelisavetom i dobacivanja ceduljicama po učionici krišom, da ne vide nastavnici.
Ponosna sam što sam rasla sa tobom i uz tebe.
Bila si jedna od retkih sa karakterom, otvorena i spremna da svakom kažeš šta o njemu misliš, onako bez okolišanja i u lice… Bila si jedna divna osoba, koja je umela da podržava druge, da voli i da u toj ljubavi bude srećna. Ti si uvek delila svoj osmeh sa svima, širila si radost oko sebe…
Bojana, ti si bila moja osoba od poverenja, moja sreća, moja zlatna drugarica i sestra koju nikada nisam imala. Ti si moj mali anđeo čuvar.
Pored tebe, nikada nisam bila sama. Ti si uvek bila tu uz mene, sa mnom. Ispravila bi me ako pogrešim, pogurala ako posustanem, podržala bi me ako odustanem i pomogla mi kad je bilo potrebno. Uvek bi našla rešenje za sve, i širila oko sebe ljubav i sreću.
Nikada nismo bile ovoliko dugo razdvojene. Svaki dan mislim na tebe i očekujem tvoj povratak.
Polako prolaze dani i ja pokušavam da nastavim dalje… Bez tebe…
Verujem da si sad sa našom Anči i da se smejete, da nas posmatrate odozgo… Lakše mi je kada pomislim da ste zajedno.
Lepa moja, hvala ti na svakom danu koji smo provele zajedno. Hvala ti što si mi ulepšala detinjstvo i hvala na ovoj divnoj vožnji koja se prebrzo završila.
Teško mi je da nastavim bez tebe, ali znam da ti nećes da mi plačemo, već želiš da budemo srećni i da se smejemo, onako kako si nas ti učila. Smejaću se za tebe, radovaću se za tebe i trudiću se da uspem za obe u ovoj životnoj misiji. Za to vreme, ti ćeš ulepšavati nebo, kao što si i moj život ulepšala.
To je moja Bojana i njen sjaj! Sijaj večno, jer to je ono što stvarno vredi.
Do sledećeg druženja … Čuvaj nas od zla, lepoto moja!
Nađa
Učiteljica Jelica Vasiljević
Bojani Asović je u prvom razredu u đačkoj knjižici pisalo׃ vredna i istrajna, uporna u savladavanju novog gradiva, izuzetno uredna, što je retkost za đaka prvaka i aktivna u svakodnevnom radu na času. Bojana je vesele prirode, nasmejana i druželjubiva devojčica, uvek spremna da pomogne drugaru u odeljenju. Sličan komentar sam ispisivala narednih školskih godina.
Koliko je Bojana odgovorna, možda najbolje ilustruje sledeća situacija. Zadajem da se obrađena pesma na času nauči napamet. Nije bilo teško savladati desetak stihova, ali ostavljam učenicima vremena i kažem da ću ih pitati za tri dana. Već sutradan, Bojana se javlja da recituje pesmu. Sigurna u sebe, lako i sa osmehom na licu, niže zadate stihove i dobija ne peticu, već pet plus.
Eto, to je Bojana, uvek spremna za nove izazove. Svaki zadatak je prihvatala kao priliku da nauči više, napreduje i pokaže koliko može i želi. Organizovala je svoje obaveze i nije moglo da se dogodi da zaboravi da uradi domaći zadatak ili ne pročita lektiru za taj mesec.
Bojani je škola bila važna, ali je imala vremena i za druge aktivnosti. Trenirala je gimnastiku i isto tako bila odgovorna i posvećena.
Učestvovala je na takmičenjima i osvajala medalje koje bi stidljivo pokazivala drugarima.
Velika Bojanina ljubav je bilo crtanje. Svet boja je bio njen svet u kome je uživala. Kada bih pregledala njene sveske, pored čitkog rukopisa i uredno napisanih lekcija, pronalazila sam zanimljive ilustracije i crteže najdivnijih boja. Bio je to Bojanin razigrani svet, ispunjen srećom, drugarstvom, lepotom.
Jedne godine smo na rekreativnoj nastavi pravili iznenađenje za Bojanu. Bio joj je rođendan i dok je Bojana bila zauzeta aktivnostima u prirodi, par njenih drugara je ukrasilo prostoriju balonima, a na stolu je stajala rođendanska torta. Kada je ušla u trpezariju, Bojana je bila zatečena. Začas je osećaj iznenađenja prerastao u veliku sreću i radost koju je podelila sa svojim drugarima.
Bojana je bila vesela devojčica velikog srca. Pamtićemo je po osmehu, koji je uvek bio na njenom licu i sreći koju je širila oko sebe.
Razredna Sanja Terić
Kada u junu sa ponosom ispratite učenike osmog razreda, u septembru sačekate svoju novu generaciju. Posmatrate ta nova lica i trudite se da im što pre zapamtite imena. Vrlo brzo upoznate one duhovite i nestašne đake, ali sa nekima se upoznajete danima i nedeljama. Tako smo se, postepeno, upoznavale Bojana i ja.
Na pomen njenog imena, u mojoj glavi se stvara slika plavokose devojčice, bistrog pogleda i stidljivog osmeha, koji je uvek krasio njeno lice. Bojanu ste lako mogli da primetite jer je bila viša u odnosu na svoje drugare u odeljenju. Zato su je pojedina deca doživljavala kao stariju sestru i to s razlogom. Bojana je bila blage prirode, uvek nasmejana, mirna i staložena. Nije volela da se nameće, strpljivo bi sačekala da na času iskaže svoje mišljenje, da dâ komentar.
Smatrala je da razgovorom može da se reši svaki problem. Ono što nije volela, bila je neistina i nepravda. Na časovima je umela da skrene pažnju na neki problem, ali i da ponudi rešenje. Podrazumevalo se da istina uvek treba da se kaže, jer je tako naučena u svojoj porodici.
Kada ste nastavnik, jedan od mnogobrojnih poslova je i da pregledate đačke sveske. Taj posao iziskuje da posedujete i detektivske veštine jer u nekim đačkim sveskama niste sigurni gde se završava lekcija, a gde počinje nova. To nije važilo za Bojanine sveske koje su bile uredne, lekcije čitno napisane, a naslovi istaknuti i podvučeni olovkama u boji. Ispod sake lekcije, nalazio se poneki divan crtež ili ilustracija teksta koji smo obrađivali na času. Bojana je bila prava umetnica. Listajući njene sveske, imali ste utisak kao da ste u knjizi prepunoj divnih slika koje su najbolje opisivale Bojaninu dušu.
Bojana je bila tiha i nenametljiva, ali hrabra i istrajna. Bila je nečija simpatija, najbolja drugarica, rame za plakanje i odlično društvo za priču uz palačinke.
Bojana je naš anđeo koja je bojila ovaj svet najrazličitijom bojama jer je želela da ga učini lepšim i boljim. Na nama je da se svakodnevno trudimo da tu Bojaninu želju i ostvarimo.
Nastavnik francuskog jezika Igor Kolundžija
Bojana Asović, tiha, nežna i predobra. Kada sam odgovarao na njena pitanja u vezi francuskog јezika, osećao sam kao da moram da budem pažljiv i da ni na koji način ne porušim poverenje koje sam izgradio kod nje, da može uvek da pita kada nešto ne razume. Osetio sam da je zavolela francuski jezik zato što joj nije nametnut kao nеka obaveza, već je uživala u tome što svakim danom napreduje sve više.
Bojana je od one dece koja su činilа da meni moj poziv bude pravi izvor zadovoljstva i osećanja da radim veliku stvar, da prenosim znanje dobroj, vrednoj i pametnoj deci.
Mnogo mi nedostajе Bojana, često mislim na nju, ali znam da je na boljem mestu.
javniservis.net
