VAŠINGTON – Predsednik SAD Džon Ficdžerald Kenedi ubijen je u atentatu pre šest decenija, 22. novembra 1963. godine.
Krajem 1963. Kenedi je započeo pripremu nove kampanje za predsedničke izbore 1964. To je podrazumevalo posebnu posvećenost jugu, imajući u vidu da je u tom delu SAD sve vreme imao bitno niži rejting nego u drugom delovima Sjedinjenih Država.
U Dalas, u Teksasu, doputovao je u petak, 22. novembra. Tokom vožnje ulicama grada bio je žrtva atentata. U otvorenom automobilu nalazili su se, pored predsednika Kenedija, i Džon Koneli, guverner Teksasa, kao i njihove supruge Džeki i Neli.
Prema rezultatima istrage, ispaljena su tri projektila. Jedan je ranio guvernera Konelija, dva metka su pogodila predsednika Kenedija. Atenatat se dogodio u 12.30 sati po lokalnom vremenu. Pola sata docnije Džon Ficdžerald Kenedi, 35 predsednik SAD, proglašen je mrtvim.
Nekoliko časova potom objavljeno je da je atentator bio Li Harvi Osvald. Džek Rubi, vlasnik noćnog kluba, poznat po vezama sa mafijom, ubio ga je dva dana potom, pred kamerama, u policijskoj stanici, na opšte zaprepašćenje. Rubi je tada već bio neizlečivo bolestan.
Lindon Džonson koji je kao Kenedijev potpredsednik postao predsednik SAD obrazovao je telo koje je trebalo da istraži atentat. Tako je obrazovana Vorenova komisija. To telo zaključilo je da je ubica bio Li Harvi Osvald, da je on delao sam, te da je time slučaj zaključen.
Osvald je bio neobična, kontroverzna, ličnost. Bio je pripadnik vojske SAD, imao kontakte sa kubanskim antikomunističkim emigrantima, da bi isto tako pokazivao i simpatije za Kastra, možda i kao provokator. Izvesno vreme boravio je u Sovjetskom Savezu, gde se i oženio, da bi se zatim promenivši ponovo stavove vratio u SAD.
Usledila su nebrojena tumačenja i najrazličitije teorije o pozadini atentata, što nije prestalo do naših dana.
Šokantno ubistvo predsednika, ono što ga je okruživalo, glamurozna predstava koja je postojala o njemu, opšti kontekst, doveli su do oblikovanja svojevrsnog mita o ličnosti Džona Ficdžeralda Kenedija. Kako o njegovoj ličnosti, tako i o njegovom političkom učinku.
Mit o njemu posebno je negovan na levici, među liberalima, ali i onima koji su više levo na skali političkih ideja. Bio je mlad, naglašeno moderan, delovao je vitalno, optimistično, privlačno, obećavao je duboke reforme, opšti napredak, konačni kraj institucionalne segregacije, čak i razoružanje, zabranu nuklearnih proba.
Džon Ficdžerald Kenedi rođen je 29. maja 1917. u Bruklajnu, Masačusets, na istočnoj obali SAD. Otac, Džozef Kenedi (1888 – 1969) bio je vrlo uspešan poslovan čovek, tvorac velikog bogatstva, političar, diplomata. Imao je svega 25 kada je postao direktor lokalne banke u Bostonu. Pokazao se kao vrlo vešt na tom polju. Glavnina bogatstva porodice, zvanično, poticala je od spretnog berzanskog poslovanja. Bilo je međutim i poslova zbog kojih su postojala sumnjičenja za veze sa mafijom, primera radi, zavidno učešće u industriji alkohola odmah pošto je prohibicija formalno ukinuta 1933. godine.
Džon Kenedi je i sa majčine strane bio izdanak više generacija uspešnih političara. Njegovi preci bili su gradonačelnici, senatori. Otac, Džozef Kenedi bio je ambasador SAD u Ujedinjenom Kraljevstvu od marta 1938. do oktobra 1940.
Ono međutim što je određivalo tu porodicu bila je činjenica da su bili irskog porekla i čvrsto opredeljeni rimokatolici.
U vreme kada je izabran na čelno mesto SAD, Džon Ficdžerald Kenedi bio je ne samo najmlađi izabrani predsednik, imao je 43 godine, nego je bio i prvi rimokatolik predsednik te zemlje. Tradicionalna društvena elita SAD sve vreme je bila strogo protestantska i sam izbor Kenedija u tom smislu je bio iznenađujuć. Istina, pobeda je bila vrlo tesna, dobio je svega 118.000 glasova više od protivkandidata Ričarda Niksona.
Džon Kenedi diplomirao je na Harvardu. On se zapravo već te 1940. proslavio. Tokom završne godine studija napisao je tezu “Umirivanje u Minhenu”, koja je dobila najviše ocene. Rad je, prerađen, objavljen pod naslovom “Zašto je Engleska spavala” (Why England Slept) i gotovo odmah je postao bestseler.
Knjiga je tumačila uzroke i posledice Minhenskog sporazuma 1938. kojim su Britanija i Francuska prepustile Čehoslovačku nacističkoj Nemačkoj. Sporazum je bio pokušaj da se izbegne ratni sukob, iako kratkovid i moralno katastrofalan. U knjizi Kenedi nije kritikovao Britaniju zbog činjenice da se prekasno opredelila za obuzdavanje nacističke Nemačke, nego je naprotiv zastupao tezu da pre napada na Poljsku septembra 1939. to i nije bilo moguće. U tom smislu on je zapravo bio na tragu stavova oca Džozefa, kog je po svemu sudeći, predsednik Ruzvelt povukao sa pozicije ambasadora u Londonu upravo zbog izvesnog razumevanja koje je ovaj imao za tadašnju Nemačku. Džozef Kenedi je uostalom nesumnjivo bio sklon antisemitizmu.
Džon Kenedi je međutim u knjizi zastupao stav da je otpor nacističkoj Nemačkoj u to vreme postao neodložan. Knjiga je prodata u 80.000 primeraka u Britaniji i SAD, što je Kenedija proslavilo.
Pošto su SAD posle Perl Harbura, decembra 1941, ušle u rat na strani Britanije, Džon Kenedi se prijavio u vojsku. Iako slabašnog zdravlja primljen je zahvaljujući porodičnim vezama. Ranjen je na Pacifiku pošto je plovilo na kojem se nalazio torpedovano. Uspelo mu je pritom da još jednog saborca spase. Iz rata je izašao kao visoko odlikovan ratni heroj. O tom događaju, borbama, ranjavanju, sedmodnevnom boravku na pacifičkom ostrvu bez veza sa američkim trupama, i konačno spasavanju, snimljen je igrani film “PT 109”, u vreme dok je Kenedi bio predsednik.
Unutar porodice Džon je izbio u prvi plan pošto je stariji brat poginuo 1944. kao ratni pilot.
Godine 1952. izabran je u Senat. Njegov otac prokomentarisao je to rečima: “Novcem koji za to trošim, mogao bih i svog šofera da proguram kroz izbore”. Ta kampanja Džozefa Kenedija koštala je 500.000 dolara. Venčao se naredne 1953. sa Žaklinom Džeki Buvije. Imali su četvoro dece.
Januara 1956. pojavila se njegova knjiga “Profili hrabrosti”. Delo je zapaženo, postalo je takođe bestseler. Naredne 1957. usledila je Pulicerova nagrada. Kenedi je bio jedini predsednik SAD dobitnik tog prestižnog priznanja. Pravi autor je međutim verovatno bio Ted Sorensen, njegov savetnik i pisac govora.
Nije mu uspelo da 1956, izbori nominaciju za potpredsednika. U narednoj prilici 1960. godine, posvećuje se predsedničkoj kampanji. Iako mu prognoze nisu bile naklonjene, ispostavilo se da je njegov lični šarm, ili neka vrsta političke harizme, pretegla.
U brojnim potonjim tumačenjima isticano je da je vešt TV nastup bio presudan za pobedu. Polemika sa republikanskim protivkandidatom Ričardom Niksonom, veruje se, prevagnula je u njegovu korist. Kenedijevi su uglavnom mogli da računaju na glasove rimokatolika, sveukupno nešto preko 20 procenata glasačkog tela SAD. Pomogla mu je, po svemu sudeći, podrška ratnih veterana, a onda i ženskog dela glašačkog tela. Pobeda je međutim zaista bila vrlo tesna.
Kao predsednik teško bi se mogao smatrati posebno uspešnim.
Katastrofa prilikom invazije na Kubu, aprila 1961, u Zalivu Svinja, ili podizanje Berlinskog zida iste godine, izvesno nisu bili uspesi. Postojala je verbalna podrška novim socijalnim merama znanim kao Nova granica, ili najava antisegregacionih mera. Ništa od toga, međutim, nije zaista sproveo. Kada je došao na vlast u Vijetnamu se nalazilo ni hiljadu Amerikanaca, kada je ubijen bilo ih bar desetostruko više. Strahovito razorne vazdušne kampanje u Indokini, posebno Laosu, takođe su odobrene u njegovo vreme. Pritom, pošto je ubijen, kao jedan od motiva navođena je navodna namera povlačenja iz Vijetnama?!
Izjave po kojima je upamćen, poput “Ja sam Berlinac”, “Oreol svetla stvarno može prosvetliti svet” pa čak i “Ne pitaj šta tvoja zemlja može da učini za tebe, pitaj šta ti možeš da učiniš za nju” danas manje više deluju banalno.
Među njegove velike uspehe izvesno spada Apolo program, krunisan iskrcavanjem na Mesec 1969. Isto tako, sovjetsko odustajanje od instaliranja projektila na Kubi, oktobra 1962.
Takođe, uspeh je bio Sporazum o zabrani nuklearnih proba, koji su avgusta 1963. potpisale Britanija, Sovjetski Savez i SAD. Istina, najradikalniji elementi u SAD su i to doživeli kao popuštanje komunistima.
Valja pomenuti i da je podržavao proces dekolonizacije, nizom mera. Podrška suverenosti Alžira, recimo, bila je jedan od razloga neskladnih odnosa sa Francuskom.
Tragična smrt dovela je do njegove idealizacije. Stvarnost je međutim bila složenija. Primera radi, on koji je postao neka vrsta ikonične ličnosti levice zapravo je bio blizak prijatelj i poštovalac senatora Džozefa Makartija, znamenitog po inkvizitorskom proganjanju osumnjičenih za sklonost levim idejama.
Doživljavan kao oličenje mladosti i vitalnosti, u stvarnosti je bio teško bolestan. Novinarska pitanja na tu temu odbacivao je odlučno kao neosnovana. Osim hronične Adisonove bolesti pratili su ga i drugi problemi. Svakodnevno je pio šaku lekova, njih čak 12. Brat Bobi Kenedi, šalio se tim povodom da bi insekt koji bi eventualno ujeo Džona zasigurno uginuo zatrovan hemijom.
Predstavljan kao oličenje porodičnog života, Kenedi je zapravo bio akter niza afera, pored drugih i sa Merlin Monro.
Činjenica da su Belu kuću njegovog vremena opisali kao Kamelot, dvorac moralno neupitnog, mitskog kralja Artura, deluje zapravo kao neukusna šala.
Mora se, međutim, priznati da je imao iskrenu nameru smirivanja trke u naoružanju, makar njenih najtežih vidova. U tom smislu nije nemoguće da mu je činjenica da se zamerio moćnicima iz okrilja vojno industrijskog kompleksa unutar SAD, odredila sudbinu.
indeksonline.rs/Tanjug
