BEOGRAD – Moderna kodifikacija, građanski zakonik kojim je Srbija odlučno odbacila orijentalno nasleđe i prihvatila standarde građanske Evrope na polju prava, stupila je na snagu 25. marta 1844, pre 180 godina.
To je bila ogromna promena čiji se i suštinski i simbolički značaj danas teško može razumeti. Njegovo usvajanje označilo je odlučan zaokret ka pravnim normama Evrope, odnosno odbacivanje nasleđa osmanske turske vlasti.
Usvajanje građanskog zakonika izraslog iz normi Napoleonovog zakonika iz 1804, svuda u Evropi značilo je, slobodno bi se moglo reći, ulazak u svet civilizovanih.
U tom obliku Srpski građanski zakonik će biti na snazi narednih stotinu godina, do 1946. kada se, dolaskom na vlast komunista, krenula ka potpuno novom vrednosnom pa i pravnom ustrojstvu.
Autor kodifikacije bio je Jovan Hadžić, poznati pravnik i literata, jedan od vodećih intelektualaca koje su Srbi imali.
Odlučna modernizacija na polju prava bila je plod činjenice da je Hadžiću knjaz Miloš sugerisao ili dao saglasnost, da se poduhvati uobličavanja građanskog zakonika po evropskim standardima.
Oblikovan po uzoru na Opšti građanski zakonik Austrijskog carstva iz 1811, koji je bio u potpunosti oslonjen na Code civil des français iz 1804, koji je doneo Napoleon, Srpski građanski zakonik iz 1844, označio je priklanjanje tradiciji kontinentalnog, rimskog prava.
Hadzić je pritom, razumljivo, uvažio elemente nasleđa Srbije, poštujući, koliko je bilo moguće, pravne norme odnosno spomenike koje je su Srbi koristili ranije.
Srpski građanski zakonik je docnije, kako su potrebe nametale, dopunjavan, 1864, 1868, 1872, 1911. godine.
Kako se teritorijalni opseg Srbije postupno menjao, oslobađanjem, prvo 1878, prostora potonja četiri novoobrazovana okruga (oblast Niša, Toplice, Pirota, Leskovca, Vranja), a potom i posle Balkanskih ratova 1912/13, na teritoriju Stare i Južne Srbije (Kosovo i Makedonija) širena je i zona njegove primene.
U vreme kada je Srpski građanski zakonik 1844. godine, donet, tadašnja Srbija bila je među malobrojnim zemljama Evrope koje su usvojile građanske pravne norme, iako još uvek nije bila međunarodno pravno suverena, sve do 1878, odnosno Berlinskog kongresa.
Hadžićevom Zakoniku prethodio je pokušaj pravne standardizacije od Komisije koju je oblikovao knjaz Miloš Obrenović. Njeni članovi bili su prota Mateja Nenadović, Dimitrije Davidović, Vasilije Popović, Pavle Radomirović i drugi.
Njoj je prethodio prevod Napoleonovog Code Civil, koji je sačinio Georgije Zaharijades, sa nemačkog. Zaharijades je bio učitelj u Zemunu i Šapcu.
Nezadovoljan radom zakonodavne komisije, godine 1837. knjaz Miloš radi na izradi zakonika prepušta Jovanu Hadžiću iz Novog Sada.
Odlučeno je da se za uzor uzme Građanski zakonik Austrijskog carstva, kako je i bilo. Hadžiću je, inače, pomagao Vasilije Lazarević, dugogošnji gradonačelnik Zemuna. Lazarević koji je Zemun vodio čak 26 godina, umro je upravo 1844. kada je SGZ donet. Kada je konačno uobličen 1844. Srpski građanski zakonik, sadržao 950 članova.
Kako bi ga oblikovao, Hadžić je standardizovao pravnu terminologiju, delom iz nasleđenih pravnih spomenika, delom iz govora naroda, ponešto iz građanske terminologije odomaćene među vojvođanskim Srbima, pa i iz latinskog, pri čemu je neretko paralelno koristio i sinonime.
Hadžićeva terminologija, koja je uglavnom zaživela, izazivala je tada polemike. Posebno je Vuk Karadžić bio njegov veliki protivnik.
Jovan Hadžić, znan i po književnom pseudonimu Miloš Svetić, rođen je u Somboru 1799. u dobrostojećoj, trgovačkoj, građanskoj kući.
U Pešti je studirao filozofiju, potom pravo. Važio je za zaljubljenika i poznavaoca rimskog prava, još tokom studija. I inače je bio sklon antici, prevodio je sa klasičnih jezika Horacija, Homera, Vergilija, a takođe sa nemačkog Šilera i Getea. Pravo je nadalje učio u Beču, gde će i doktorirati 1826. Od 1834. bio je senator u Novom Sadu.
Hadžić je bio jedan od osnivača Matice srpske 1826. u Pešti, verovatno i ključni. Bio je inače i upravnik, pro bono i patron srpske gimanzije u Novom Sadu.
Od 1837. nalazio se u Srbiji knjaza Miloša gde je svoju stručnost i nesumnjivi patriotizam stavio na dobrobit svog naroda, nastojeći da pomogao rađanje nove slobodne Srbije.
Osim Srpskog građanskog zakonika, radio je na ustrojstvu Vrhovnog suda, i uopšte pomagao utemeljenje sudskog sistema po evropskim standardima. U Srbiji je ostao do 1846.
Po povratku u Novi Sad bio je poslanik u Saboru Ugarske, savetnik u Ministarstvu pravde u Pešti. Organizator je sudskog sistema novoustrojene Vojvodine, srpske autonomije unutar države Habzburga (zvanično Vojvodstvo Serbia i Tamiški Banat) oblikovane 1848/1849. Do 1854. vodio je sud u Novom Sadu. Ovaj svet napustio je aprila 1869. u Novom Sadu.
indeksonline.rs/Tanjug
