BEOGRAD – Praznik rada, 1. maj, obeležava se sutra širom sveta kao vid podrške radu i solidarnosti u borbi protiv svih vidova nepravde i eksploatacije, a pre svega kao vid zalaganja za poboljšanje radničkih prava i uslova rada.
Taj praznik otuda je neka vrsta simbola opšte borbe za pravedniji svet, zamišljen bolji položaj većine, a onda i prilika za manifestacije podsećanja na žrtve u prethodnim borbama ove vrste protiv samovolje kapitala.
Prvi maj prihvaćen je za Međunarodni praznik rada u znak sećanja na 1. maj 1886. godine, kada je u Čikagu više desetina hiljada radnika protestovalo, ističući neophodnost povoljnijih uslova rada, ali i bolji položaj radnika na drugim poljima.
Pored drugog, tada se insistiralo da se dosledno, nadalje, primeni osmočasovno radno vreme.
Tako revolucionarni zahtevi bili su iznenađujući, i kako se ondašnjim poslodavcima i vlastima činilo preterani. Otuda je usledila gruba reakcija.
Protest na koji je odgovoreno represijom i brutalnom reakcijom vlasti i poslodavaca, što je dovelo do niza žrtava, docnije je prihvaćen kao simbol borbe za prava rada i obespravljenih uopšte.
Te 1886, u Čikagu, protesti su započeli 1. maja, a do najoštrijih sukoba s policijom doći će tek narednih dana, 4. i 5. maja. U to vreme protesti su se proširili i van Čikaga.
Sa jedne strane, policija je intervencijom nastojala da razbije protestne skupove kako bi dovela do podele demonstranata. Posledica su bili ozbiljni sukobi na ulicama. Usledile su žrtve, kako među demonstrantima, odnosno štrajkačima, tako i među pripadnicima policije.
Ubijeno je, u sukobima s policijom, najmanje šest lica, a ranjeno je oko 50 demonstranata. Veliki broj je uhapšen. Potom će više radničkih vođa biti osuđeno na smrt, dok su trojica dobila višegodišnju robiju.
Prema procenama, tog dana u Čikagu, 1886. godine, na ulicama se nalazilo oko 40.000 demonstranata, radnika, koji su stupili u generalni štrajk.
Zahtevani bolji uslovi rada podrazumevali su predočavanje realnih problema, a zatim, razumljivo, ispostavljanje neposrednih predloga, odnosno zahteva poslodavcima.
Zamišljeni bolji uslovi rada posebno su uobličeni u vidu parole “tri osmice” odnosno, po osam sati rada, odmora i isto tako slobodnog vremena.
Imajući u vidu širinu zamaha protesta 1. maja, i narednih dana, u Čikagu 1886, u znak sećanja na velike manifestacije obespravljenih, i njihovu odlučnu borbu, s nizom žrtava, na Osnivačkom kongresu Druge internacionale 1889. godine, održanom u Parizu, od 14. do 19. jula, o 100. godišnjici pada Bastilje, odlučeno je da se 1. maj nadalje, širom sveta, obeležava kao Međunarodni praznik rada.
Odmah je postojao stav da će se tim povodom, tog dana, održavati manifestacije, masovni skupovi, demonstracije, prigodni skupovi uopšte, u znak kako sećanja tako i opomene.
Na Drugom kongresu, održanom u Briselu od 3. do 7. avgusta 1891. godine, 1. maj je i formalno proglašen za Međunarodni praznik rada.
Zamisao je bila da to nadalje bude opšta manifestacija solidarnosti radnika, i uopšte obespravljenih, u borbi protiv svih vidova eksploatacije.
Tokom narednih decenija, kako su sindikalni i radnički pokreti sve više jačali, kako poslednjih godina 19. veka tako i prvih decenija 20. veka, 1. maj je sve masovnije prihvatan i
obeležavan, uz obavezne manifestacije.
U Srbiji, Praznik rada, 1. maj je prvi put obeležen 1893. godine, okupljanjima i protestnim skupom u Beogradu.
Zanimljivo, prvomajska manifestacija u seoskoj sredini u Srbiji, koliko se zna, prvi put je održana skupom u selu Dubona, kod Mladenovca, dve godine docnije.
Svečaniju formu obeležavanje Međunarodnog praznika rada u Srbiji će imati već naredne 1894, kada su proslave organizovane u Beogradu, Šapcu, Negotinu, Kragujevcu, Požarevcu, Obrenovcu, Bajinoj Bašti.
Ipak, masovniji oblik obeležavanja poprimaju tek pošto je osnovan Glavni radnički savez, kao i Srpska socijaldemokratska stranka 1903. godine.
Imajući u vidu sve gori položaj rada poslednjih decenija, svuda očiglednu strahovitu raslojenost, sunovrat prava radnika, prvomajski praznik ponovo postaje prilika za protestna okupljanja širom sveta.
Ponegde, posebno u bivšim ili još uvek zvanično socijalističkim zemljama, 1. maj se obeležava i kao vid nove tradicije.
Drugde, on je prilika za proteste, ukazivanje na nepravde, pri čemu se ponekad događaju i oštre manifestacije, demonstracije, sukobi.
U Srbiji, prema odredbama Zakona o državnim praznicima, 1. maj se obeležava neradno dva dana.
indeksonline.rs/Tanjug
