BEOGRAD – Vajar i konceptualni umetnik Mrđan Bajić kaže da nikada nije imao tako veliku i zahtevnu izložbu kao što je postavka “Nepouzdani pripovedač”, da nije jugonostalgičan iako se smatra Jugoslovenom, i da očekuje da će njegova najbolja skulptura spomenik Zoranu Ðinđiću jednom konačno biti postavljen na pravom mestu.
Bajić je rekao Tanjugu da je izložba “Nepouzdani pripovedač”, koja traje u Muzeju savremene umetnosti Beograda (MSUB), komplikovana u produkcijskom i svakom smislu, i da mu je bilo stalo da bude celovit događaj “iz odgovornosti prema sopstvenom radu i pruženoj prilici”.
“Nema mnogo ljudi kojima je ponuđen toliko veliki prostor, u tako fantastičnoj građevini. To je veliki zadatak koji želite da uradite po najvišim profesionalnim standardima. Imao sam velikih izložbi ali ni upola ovoliko komplikovanih i velikih”, istakao je Bajić.
Postavljena na svih pet nivoa i u neposrednom okruženju muzeja, izložba je strukturirana kroz hronološke i tematske celine (“‘80 vs ‘90”, “Jugomuzej”, “Nepouzdane priče”) koje prate sve faze razvoja Bajićevog skulptorskog rada.
Postavkom su obuhvaćeni Bajićevi amblematski radovi i projekti tokom četiri decenije, uključujući i novu interpretaciju projekta “Jugomuzej” kao i produkciju koja je namenski rađena za izložbu.
Pored 15 skoro novih radova, od kojih su neki sklopljeni u poslednjem trenutku, izložba dojnosi i predefinisanje nekoliko prethodnih radova, među kojima se za “Jugomuzej”, primetio je Bajić, “jugonostalgija često vezuje kao pojam”.
“Nisam jugonostalgičar. Ja sam u nekom smislu i Jugosloven. Projekat je rađen krajem devedesetih, početkom dvehiljaditih, kad su zasnivani narativi u zemljema nastalim od Jugoslavije kada je bila tiha potreba da se sve potisne i zaboravi”, naveo je Bajić.
Pošto je proveo pola života u Jugoslaviji, Bajić je dodao da prema ljudima, kulturi i jeziku ima odnos “formiran u nekadašnjoj zemlji sa svešću o svim manama i nedostatnostima tog konglomerata”.
Prema njegovim rečima, projekat “nije posvećeno tome da je to nešto što je bilo fantastično, pa smo to ubili, nego je potreba da se kaže da je to nešto što je postojalo, što je deo nas”.
“Sprdali smo se tome, ali i žalimo. To je postojalo, bio je realitet i za neke ljude je to legitimna situacija”, naveo je Bajić
Skulptura-instalacija sa fićom ima posebno mesto na izložbi, a Bajić je rekao da “govori o emancipatorskim automobilima za sve ljude”, koji su bili “prvo vozilo većine porodica” u Jugoslaviji.
Govoreći o “Nepouzdanom pripovedaču”, Bajić je naveo da je izložba “retrospektivna na neki način”, ali da se pravoj retrospektivi tek nada jednog dana, kao i da je naziv ispao kao “dobar pogodak”.
“Nije poenta da ja kažem okolo su laži, sad ću ja da vam kažem istinu. Vizura koju prilažem posmatraču je, ne da bi se prosvetlio, nego da bi se upitao zašto je sad to tako”, naveo je Bajić.
Višegodišnji boravak u inostranstvu doneo je Bajiću potpuno drugačiji uvid u profesiju vizuelnog umetnika, koji su nekad bili kao pisci a danas moraju biti “neka kombinacija producenta i režisera”.
Bajić je dodao da je za “ljude koji ulaze u umetnost talenat krucijalan”, ali da može biti upropašćen ili nadograđen.
Prema njegovim rečima, talenat može biti upropašćen ako umetnik pusti da ga životne okolnosti vode, ako je presamokritičan, ako ne pokušava da se odmakne i sagleda šta je to što radi i kakvoj sredini, “da ne razumete sklop okolnosti koje će uticati na vas”..
“Svi moramo da učimo tokom života i za sebe verujem u ovim godinama da sam naučio nešto ovom izložbom, ako ništa drugo da mogu da je napravim. Ne možete da se prepustite, nego da pronalazite rešenja”, rekao je Bajić.
On je dodao da je kapacitet umetničkih škola “da vas uči da identifikujete probleme ispred sebe, da nađete metodologiju, napravite samovalorizaciju toga, i idete dalje ka novom cilju”.
Bajić je podsetio da je njegov spomenik ubijenom srpskom premijeru Zoranu Ðinđiću napravljen i već nekoliko godina stoji u dvorištu fabrike u Novom Sadu koja ga je izradila.
Prema njegovim rečima, skulptura nije montirana, a pored “vizuelnog volumena” ima i drugi deo, “zvučni volumen” koji su radili Biljan Srbljanović i Dobrivoje Milijanović, i spomenik “čeka da bude postavljen tamo gde će biti postavljen”.
Konkursom bilo predviđeno da spomenik bude na beogradskom Studentskom trgu, koji bi trebalo da ima drugačiju saobraćajnu konstelaciju koja još nije dovršena, a Bajić kao “nemoguć” odbacuje predlog da njegov rad bude negde privremeno postavljen.
Bajić je naglasio da danas smatra da je spomenik Zoranu Ðinđiću njegova “najbolja skulptura, najkomplikovanija u svakom smislu”.
“Dobro odrađen komad. Sa spomenicima nije samo pitanje da li je to dobra forma u profesionalnom smislu, nego je važno da li će se sklop emotivno povezati sa ljudima koji će ga gledati”, naveo je umetnik.
Bajić je ocenio da “ubistvo Ðinđića nije samo velika tragedija jednog velikana srpske istorije, nego je mesto u kome je čitav emancipatorski talas koji je on pokrenuo bio je zaustavljen i obrušio se tu pred nama”.
Želja je Bajića da se sa tim bolnim mestom “građani svakodnevno sreću, da čuju njegov glas i njegove jednostavne, efikasne, za naš politički zivot strašno realistične iskaze”.
“Ne prođe dan kada ne pomislim gde bi bili naši životi danas da se taj događaj nije desio kako se desio”, priznao je umetnik.
Bajić je rekao da “taj spomenik mora biti postavljen” ali da ne može reći sa sigurnošću kada će se to desiti.
Podsetivši da je crtež spomenika Zoranu Ðinđiću izložen na njegovoj izložbi u MSUB, Bajić je rekao da je bilo govora da donese skulpturu i da bude postavljena napolju, ali da je jedan razlog zašto to nije urađeno bojazan da bi tu mogla ostati.
“Drugi je još važniji: taj spomenik je mnogo važniji od bilo koje izložbe, on ne može biti prateći (deo)”, dodao je umetnik
Prema njegovim rečima, naša “zajednica mora da se susreće sa posledicama istorije koju proizvodi, ko god, kako god, i to je čin koji mora da se odvije, da se susretnemo sa onim što se ovde dogodilo”.
