Kada govorimo o porodičnom nasilju, prva asocijacija nam je fizičko zlostavljanje članova porodice. Međutim, prema rečima pravnika, na ovim prostorima dosta rasprostranjeno i ekonomsko nasilje.
Nisu samo modrice i podlivi nasilje
„U Zakonu je ekonomsko nasilje definisano kao oblik psihičkog nasilja koje podrazumeva nejednaku dostupnost zajedničkim sredstvima, uskraćivanje ili kontrolisanje pristupa novcu, sprečavanje zapošljavanja, obrazovanja i stručnog napredovanja, uskraćivanje prava na vlasništvo, prisiljavanje žrtve da se odrekne vlasništva, otuđenje stvari bez saglasnosti i druge manifestacije,“ kažu pravnici.
Prema njegovim rečima ovakvom vidu nasilja uglavnom su izložene žene, bar što se tiče opština Novi Pazar, Sjenica, Tutina, Raške. Iz Policijske uprave Novog Pazara tvrde da je ekonomsko nasilje nad ženama često propraćeno fizičkim i seksualnim nasiljem. Oni navode da žene ovaj oblik nasilja prikirivaju, pa je mnogo teže doći do pravih podataka.
„Retke su one koje se osmele da prijave ekonomsko, ili seksualno nasilje, koje nije vidljivo kao što su to podlivi i modrice. Ipak, ima onih koje su smogle hrabrosti da potraže pomoć, kako u Novom Pazaru, tako i u susednim gradovima,“ kaže psiholog Tamera Trtovac.
Tridesetogodišnja Raščanka i njena deca trenutno su stanovnici jedne Sigurne kuće. Pored ostalih oblika nasilja, ova žena preživela je ekonomsko zlostavljanje. Njen partner nije dozvoljavao da radi, novac u kući kontrolisao je isključivo on. Čak je i za osnovne potrebe dece morala da ga moli za novac. Kada bi joj dozvolio da radi nastajali bi novi problemi.
“Vrlo kratko bih se zadržala na bilo kojem poslu, jer me je muž pratio a i plašila sam se da mi ne napravi probleme u samoj firmi. Bilo me sramota od kolega. To je bilo i psihičko i ekonomsko nasilje”, kaže ona.
Na pitanje – kako je to izgledalo i uticalo na decu – priča kako se morala vratiti kući i moliti ga za novac ukoliko deca zatraže da im kupi, recimo, čips.
„Naravno, to se nije moglo više ni trpeti, ni skrivati. Deca su osećala da se nešto dešava, sin je jako vezan za mene. Odlučila sam da potražim pomoć i za sada smo tu. Šta će biti kasnije, ne znam, ali sigurno znam da je najveća greška prikrivati nasilnika,“ rekla nam je naša sagovornica u telefonskom razgovoru.
„Imam velike probleme. Muz me i fizicki i psihicki maltretira. Ipak daleko vise psihicki, sav novac je kod njega, ne dozvoljava mi da radim i nece da mi da razvod. Imamo devojcicu od 2,5 meseca i vadi se na nju da moramo da opstanemo kao porodica. Šta sve prezivljavam teško mi je da pišem. Čak je i psihijatra uspeo da ubedi da nemamo nikakave probleme, nego mi tako ‘komuniciramo’. Recite mi, ako neko zna, kako da se zaštitim od tog čoveka i razvedem?” – kaže žrtva porodičnog nasilja iz Novog Pazara.
„Familija koju imam nije u našoj zemlji. Muž se čak obratio psihijatru zbog problema stalne nervoze, koju po njegovim rečima ja uzrokujem. Hteo je i da utvrdi zašto imamo problem (mi, a on je agresor), mada sam ja vrlo prilagodljiva osoba i uvek sam mu ćutala šta god da je radio. Moja greška je bila u tome što šta god da uradim ne valja, iako je 5 min pre toga sam tražio da uradim istu stvar. Tokom perioda dok smo bili momak i devojka je bio sasvim druga priča. Ja nisam živela ovde. Došla sam samo zbog njega. Kada je živeo kod mene, u zemlji u kojoj smo se i upoznali, sve je bilo drugačije. Ja nisam gledala ni na pare, a tada sam mnogo više imala nego sada, ni na to što je to moj (rentiran) stan, što on ne radi, što je ljubomoran… nisam obraćala pažnju. Onda smo došli ovde, venčali se i posle 5 dana od svadbe sve je počelo… Na svadbi su bile samo dve osobe koje poznajem.
Tako je počelo… Živeli smo njegovom stanu od 45m2. Na ulici pred svima jako pažljiv prema meni, svi ga hvale da je dobar čovek, a u kući…ne mogu da pričam. Reršila sam sada da se obratim svim institucijama koje ste mi spomenuli. Ali, ipak imam strah od njega. Preti da će me povrediti. Nemam svedoke. To mi govori na mobilini ili lično. Zato sam sada i pobegla. Neću se vracati. Ne smem. – kaže C. M. iz Novog Pazara.
Ovaj slučaj nije usamljen – tvrde iz novopazarskog Centra za socijalni rad. Ova ustanova aktivno učestvuje u postupcima nasilja u porodici u skladu sa svojim nadležnostima. Prema njihovoj statistici od početka 2019. evidentirano je 71 slučaj nasilja u porodici kojem je bilo izloženo 150 lica. Od toga 87 dece, 13 mladih tinejdžerskog uzrasta, 43 odraslih (punoletnih) i 7 starijih lica. „Za nas je to zabrinjavajući broj i strahujemo da ih ima puno više koje još uvek smatraju da je to lična stvar porodice,“ kažu iz CZS.
„Naš Centar za socijalni rad, kao i druge ustanove ovakvog tipa u zemlji, postupa u predmetima nasilja u porodici posredno i neposredno, na inicijativu drugih ovlašćenih organa. Sami početak postupka podrazumeva prepoznavanje nasilja, određivanje prioriteta u odnosu na prijavu, da li je prijava nastala kao neodložna intervencija ili redovan postupak u Centru. Način postupanja zavisi od stepena ugroženosti žrtve. Prvenstveno se obezbedjuje bezbednost žrtve porodičnog nasilja, zdravstvena zaštita, egzistencijalni uslovi žrtve, izmeštanje žrtve u srodničku porodicu, jer u Novom Pazaru ne postoje sigurne kuće. CSR može da bude I predlagač da se izmesti počinilac ili potencijalni počinilac nasilja u porodici. Nakon ovog neodložnog postupka, u toku redovnog postupanja sa žrtvama i počiniocima nasilja, radi se savetodavno. Glavni cilj je osnaživanje žrtve i pokušaj da nasilnik koriguje svoje ponašanje, što često bude mukotrpan i uzaludan posao. Ali, naše je daradimo na tome. Zato u našoj ustanovi postoji Interni tim za zaštitiu žrtava nasilja u porodici,“ kažu iz novopazarskog CZS. Prema dosadašnjim iskustvima ovog Tima žrtve nerado govore o seksualnom i psihičkom nasilju, dok su mnogo otvorenije kada je fizičko nasilje u pitanju.
„Najodlučnije su majke u slučaju da su deca žtrve nasilja u porodici, što je po prirodi stvari normalno. U svakoj slučaju naš Tim u zavisnosti od početne procene žrtvu upućuje u PU Novi Pazar, Zdravstveni centar, Osnovno javno tužilaštvo. Ako je žrtvi bezbednost I dalje ugrožena, postoji mogućnost uz saglasnost žrtve da se izmesti u Sigurne kuće, koje postoje u veći gradovima. Smatramo da je postojanje Sigurne kuće u našem gradu neophodno i nadamo se da će ih biti u dogledno vreme,“ kažu iz CZS i dodaju da su oni samo jedna kariku u nizu koja doprinosi suzbijanju i sprečavanju nasilja i porodici kao i pružanju pomoći žrtvama nasilja.
Žrtve se u Centar za socijalni rad javljaju najčešće onda kada je stepen rizika od nasilja srednji ili nizak. To su situacije u kojima žena ne želi da napusti supruga/partnera i očekuje da će se uz pomoć stručnjaka (socijalnih radnika, psihologa) nasilnik „promeniti“, „popraviti“, „shvatiti svoje greške“. Takođe, žena se u Centar za socijalni rad javlja po pravilu onda kada ima zajedničku decu sa nasilnikom.
„Ako postoje saznanja da je povređeno neko dečje pravo, Centar je dužan da pokrene sudske postupke kako bi se zaštitili interesi deteta (npr. tužbu za izdržavanje, tužbu za poveravanje maloletnog deteta, vršenje roditeljskog prava, tužbu za uređenje načina održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem u vezi sa donošenjem zaštitnih mera od nasija u porodici, oduzimanjem roditeljskog prava i sl.).Prilikom razgovora sa socijalnim radnikom važno je da žrtva, bez ustezanja, saopšti sve činjenice u vezi sa nasiljem: ko je nasilje izvršio? kada? gde? kako? ko su bili svedoci? (ukoliko ih je bilo) kakve su posledice? i sl. Ako se nasilje dešavalo i ranije, ukoliko je bilo učestalo, to obavezno treba saopštiti. Ukoliko postoji lekarska uverenja o evidenciji povreda nanetih ženi ili deci treba priložiti fotokopije,“ poručuju iz CZS u Novom Pazaru i apeluju da se svaki oblik nasilja odmah prijavi, bilo da je žrtva ili očevidac u pitanju.
„Kada se utvrdi postojanje porodičnog nasilja izriču se odgovarajuća mera o kojima se obaveštava nadležni tužioc. Ili Centar za socijalni rad Tada nadležni policijski službenik obaveštava žrtvu o tome da je učiniocu izrečena hitna mera i kako da postupi ukoliko se učinilac nepridržava izrečene hitne mere,“ kažu iz Policijske uprave u Novom Pazaru.
Ne trpi, prijavi!
U anketi koju smo sproveli među našim sugrađanima starosne granice od 25 do 50 godina, svi ispitanici su mišljenja da se nasilje mora odmah prijaviti i da nadležne institucije moraju brzo reagovati u cilju zaštite žrtve od nasilnika.
„Naravno da bih prijavila nasilje. Znam da postoje SOS telefone i da u svako doba dana i noći može da se prijavi nasilje. U protivnom, nasilnik se osili kada shvati da žrtva nema snage da se odupre“, kaže naša sugrađanka, koja tvrdi da je bila svedok kada je žrtva smogla snage da prijavi nasilnika i da je to pomoglo da prekine vezu sa njim.
Sa druge strane imamo iskustvo jednog oca, čija je udata ćerka bila žtrva nasilja, ne od muža nego od njegove familije (svekra, zaove i devera).
„Stalno su je omalovažavali, vređali, njena reč se u toj kući nije poštovala. Pokušala je nekoliko puta da nam predoči u kakvoj je situaciji, ali mi smo joj, poučeni patrijahalnim vaspitanjem, savetovali da malo pretrpi, da će sve biti u redu, da ne širi priču i ne „ sramoti svoju porodicu“. Pred našim očima nam je dete propadlo, a da mi nismo uspeli da joj pružimo podršku. Sve dok se sama nije odvažila, uzela svoju dvogodišnju devojčicu i otišla u inostranstvo. Verovatno je uvidela da joj mi nismo podrška koju je očekivala. Jako se kajemo i supruga i ja, ali nas teši činjenica da je na sigurnom. Mislim, teško je, gledamo i čujemo svakodnevno da se nasilnici ponašaju nasilnički i posle preduzetih mera od strane nadležnih institucija, pa smo mislili da je bolje da se ne mešamo i „ne dolevamo ulje na vatru“ No, posle svega, poručujem mladim ljudima, posebno ženama i deci, da odmah prijave nasilje, da potraže pomoć i zaštitiu od svojih prijatelja, rodbine, institucija. Sigurno će neko od njih naći načina da pomogne,“ kaže naš sugrađanin.
Naši anketirani sugrađani uglavnom smatraju i to da nadležne institucije (policija, Centar za socijalni rad, vaspitno-obrazovne ustanove i stručna lica u njima), treba da procene rizik postojanja porodičnog nasilja.
Prema mišljenju psihologa Tamere Trtovac žene žrtve ekonomskog nasilja su uglavnom nezaposlene i finansijski zavise od partnera, supružnika.
„One imaju ograničen pristup novcu u domaćinstvu. Uskraćen im je novac za lične potrebe, a često ni svom sopstvenom novcu nemaju pristup. Na sreću, sve je više žena, posebno mlađih, koje imaju svoja primanja i ne dozvoljavaju da neko drugi upravlja njihovim novcem Takođe, zbog bolje informisanosti o svojim pravima u bračnoj i vanbračnoj zajednici, one ne dozvoljavaju ovu vrstu nasilja. Ako i dođe do toga da im partner onemogući pristup novcu, prijavljuju nadležnim institucijama ili traže pomoć bliskih srodnika. To je veliki pomak,” smatra Tamera Trtovac.
Predsednica NVO „Zajedno“, Alma Junis, takođe kaže da, prema istraživanjima nevladinog sektora, koji se između ostalog, bavi i prevencijom porodičnog nasilja, mlade žene su, zahvaljujući ekonomskoj sasmostalnosti u poslednjih nekoliko godina manje izložene ekonomskom nasilju.
“Ako i dođe do toga, one ne trpe, ispričaju bliskim članovima porodice, prijateljicama koje ih podstiču da prijave nasilje,“ kaže Junis. Ona dodaje da je ohrabrujuća činjenica to da se sve više žena, žrtava porodičnog nasilja odlučuje da prijavi nasilje i nad sobom i nad decom od strane supružnika ili oca.
ŽRTVA NASILJA NE TREBA DA SE OSEĆA PONIŽENOM
Psiholog Tamera Trtovac ističe da je ženama najteže da govore o seksualnom nasilju zbog, još uvek, ukorenjenog partijahalnog mišljenja da je to intimna stvar supružnika.
„Seksualnog nasilja je vrlo traumatično kao i svaki drugi oblik, a možda i jače s obzirom da uvijek uključuje osećaj izdaje i potpuni gubitak poverenja u blisku osobu,“ kaže Trtovac. Prema njenim rečima u ovakvim situacijama emocije žena se kreću od šoka i neverice, do osećanja straha, krivice, poniženja.“ Žtrva gubi samopouzdanje, poverenje u ljude oko sebe, naglo menjaju raspoloženja od ćitanja, razdražljivosti do plača. Vrlo je teško i posledice su nesagledive po fiziičko, a posebno psihičko stanje žrtve. Zato je potrebno da se više i otvorenije govori o ovoj vrsti nasilje i da se žrtvama pomogne povratak u normalno stanje, ako je to moguće“, kaže Trtovac.
Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici jasno se definiše šta nadležni, kod ovakvog i svih drugih oblika treba neodložno da preduzmu.
„Svako mora da policiji ili javnom tužiocu prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega. Državni i drugi organi, organizacije i ustanove obavezni su da neodložno prijave policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega. Nadležni državni organi i centri za socijalni rad (čl. 8 – 11) dužni su da u okviru svojih redovnih poslova prepoznaju nasilje u porodici ili opasnost od njega. Prepoznavanje može da proizađe iz proučavanja prijave koju je bilo kome podnela žrtva nasilja, uočavanjem tragova fizičkog ili drugog nasilja na žrtvi i drugih okolnosti koje ukazuju na postojanje nasilja u porodici ili neposredne opasnosti od njega. Javni tužilac kome je prijavljeno nasilje ili neposredna opasnost od njega, dužan je da prijavu odmah prosledi policijskim službenicima, da bi oni o tome obavestili nadležnog policijskog službenika (član 14. stav 1). Ostalo je stvar policije, sudova, tužilaštva.,“ kažu pravnici.
Ukoliko do nasilja dođe, sve službe na lokalnom nivou moraju biti mobilne i koordinisano delovati – smatraju i naši anketirani građani, ali i navode da je osim pomoći države i društva jednako važna i podrška ostalih članova porodice, prijatelja, kolega sa posla , ljudi u okruženju, zdravstvenih ustanova, škola, medija.
„Nasilje u porodici je vrlo česta tema danas. Svakodnevno se mogu videti u štampi naslovne strane sa rečima „monstrum,“ „uhapšen nasilnik,“ „ubijeno je toliko i toliko žena,“ kaže jedan naš sagovornik i dodaje da niko ne treba da trpi ne samo porodičnog, nego bilo kakvog nasilja.
Svi zajedno moramo ohrabriti žrtve, da ne trpe i ne prikrivaju nasilje kome su izložene. Žrtve će biti zaštićene, a nasilnici najoštrije kažnjeni, i to je osnovni zadatak celokupnog društva.
Tekst je deo istraživačkog rada u okviru projekta, koji realizuje EMEDIA GROUP uz podršku Grada Novog Pazara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
