NOVI PAZAR – Trgovina ljudima, posebno decom i ženama, predstavlja problem svetskih razmera i jednako pogađa kako slabo razvijene, tako i industrijski razvijene zemlje. Najčešći oblici trgovine ljudima su: seksualno iskorišćavanje, radna eksploatacija, prinudni brak, lažno usvajanje, prinudno prosjačenje, korišćenje u oružanim sukobima, prinuda na vršenje krivičnih dela, trgovina organima.
Nelegalno usvajanje dece je svako usvajanje dece koje se sprovodi van zakonski propisane procedure legalnog usvajanja kojom se štite najbolji interesi i bezbednost deteta, a koje sprovodi centar za socijalni rad. Usled izostanka stručnog postupka i drugih zakonskih propisa ilegalno usvojenje se karakteriše kao zloupotreba deteta.
Majkama koje su u lošem finansijskom položaju parovi su za potomstvo nudili materijalnu pomoć, a dešavalo se i da bebu uzmu iz porodice, da joj daju ime, pa čak i da je duži period odgajaju pre nego što se obrate Ministarstvu za kompletiranje procedure usvajanja. U takvim nelegalnim poslovima često su učestvovale i advokatske kancelarije, koje su prilikom preuzimanja deteta pravile zapisnike, mada oni u proceduri usvajanja nemaju pravni efekat.
Četrdeset odsto svih žrtava trgovine ljudima su deca i novorođenčad, a njihov broj se svake godine povećava. Za poslednje dve godine više od 100 dece završilo u krijumčarskim lancima.
Oko četrdeset odsto svih žrtava trgovine ljudima u Srbiji su deca i bebe, i njihov broj se, prema podacima policije, Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, centara za socijalni rad i NVO Astra, konstantno povećava.
Najveći broj mlađih od 18 su žrtve seksualne ili radne eksploatacije, ali ima i onih koji se preprodaju zbog prosjačenja, vršenja krivičnih dela, kao i onih koji su žrtve trgovine radi usvajanja. Policija i centri za socijalni rad svake godine podnesu po nekoliko prijava zbog ovog poslednjeg dela, koje je u Krivični zakonik uneto 2006.
Već prve godine kada je izdvojeno kao posebno krivično delo, policija je podnela tri krivične prijave zbog preprodaje novorođenčadi. Prodavci su bili roditelji ili samohrane majke, a kupci parovi bez dece. U jednom slučaju beba je na jugu Srbije prodata za samo 200 evra!
Najčešće žrtve trgovine ljudima radi nelegalnog usvojenja su lica mlađa od 14 godina, ali ima i slučajeva otmice starije dece u tu svrhu i njima treba pružiti jednaku zaštitu.
OD 387 ŽRTAVA ČAK 143 MALOLETNIKA
ASTRA je od 2002, od kad postoji, od 387 žrtava trgovine ljudima identifikovala 143 maloletnika. Oko 70 odsto njih prodato je zbog prostitucije, 14 odsto zbog radne eksploatacije, sedam odsto zbog prosjačenja, šest odsto zbog prinudnog sklapanja braka i jedan odsto radi nelegalnog usvajanja.
MUP je prošle godine evidentirao 32 maloletne žrtve ”trafikinga”, od kojih su čak 23 bile mlađe od 14. Služba za koordinaciju zaštite žrtava registrovala je u istom periodu 42 slučaja, od kojih je jedan bio predmet nelegalnog usvajanja.
Godinu pre toga, policija je registrovala 48 maloletnika koji su se našli u lancu trgovine, od kojih je čak 15 bilo mlađe od 14 godina, dok je Služba otkrila 59, uz jedan pokušaj nelegalnog usvajanja.
Centri za socijalni rad beleže jedan do dva slučaja godišnje prijavljene trgovine decom radi usvajanja. Međutim, ”tamna” brojka dece koja završe kod nekih drugih roditelja, a to nikad ne bude prijavljeno, daleko je veća. Kako kaže Ivana Radović iz Astre, procene su da se otkrije ne više od četvrtine slučajeva trgovine ljudima, posebno decom.
“Glavni centar za trgovinu bebama radi usvajanja poslednjih godina bila je Grčka, gde su dolazile majke iz cele jugoistočne i istočne Evrope da se porode i prodaju decu” – kažu iz Centra.
U ovogodišnjoj akciji grčke i bugarske policije razbijen je veći lanac trgovaca bebama i uhapšeno petnaestak majki iz Bugarske i Rumunije. Među uhapšenima nije bilo žena iz Srbije, iako je bilo spekulacija da su i naše žene učestvovale u ovom prljavom biznisu. Cena beba bila je 15.000 – 25.000 evra.
Srbija, inače, kako se vidi iz ovogodišnjeg izveštaja Ambasade SAD u Beogradu, prednjači u regionu po broju žrtava trgovine ljudima. Mada krijumčari i dalje švercuju decu u Italiju, Austriju i Nemačku, najveći broj mališana ipak biva preprodat u okviru same Srbije!
Ima i roditelja čije su bebe nestajale iz porodilišta u Srbiji. Oni tvrde da su njihovi mališani s iseljeničkim pasošima odvedeni u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku…
Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, a u nekim slučajevima, to nije išlo preko legalnih tokova. Oni tvrde da je došlo do obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima.
Stranci očigledno nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još „neiskvarena“ visokim standardom. Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog „kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa.
Iako Evropski sud u Strazburu naveo je još 2014. godine da imaju zabeleženo tek 600 slučajeva nestalih beba u Srbiji. Prema podacima Udruženja roditelja nestalih beba Srbije broj ukradene dece je daleko veći – u Srbiji je u posednjih četrdeset godina ukradeno oko 10.000 dece koja su prodavana po ceni od 15.000 do 45.000 maraka (evra). Stotine miliona deviza zarađene su na ovaj način, a desetinama hiljada ljudi životi zauvek uništeni.
Ono što je prema rečima predsednika ovog udruženja dodatno tragično jeste i činjenica da su u ovaj lanac trgovine upleteni gotovo svi državni organi – od lekara preko babica i čistačica do čitavih opština, socijalnih službi i policije.
Čitavu srpsku javnost je zaprepastio slučaj jednog Danca koji je otkrio da je poreklom sa ovih prostora ali da su ga prisilno odvojili od njegove prave porodice.
– Čitav život sam znao da nešto nije u redu, da ja ne pripadam njima. U mojoj danskoj porodici svi su plavušani, takve su im i oči i kosa, a ja sam garav. A onda mi je danska majka prišla i priznala ono što su od mene godinama krili. Kupili su me za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad i moji roditelji su zapravo Srbi – ovo su reči Andersa Olsena, koji je pre 44 godine rođen u Slankamenu kao Srđan Milinković.
Pune četiri decenije ovaj čovek koji je rođen kao Srbin, a odrastao kao Danac znao je da nešto nije u redu. Iako se dobro slagao sa svojom porodicom, “nešto” ga je vuklo na drugu stranu. Kada je napunio osamnaest godina, saznao je da je “usvojen”. Istina je pak bila mnogo gora – Anders je dete koje je bilo oteto od majke i prodato imućnom bračnom paru iz Danske za 20.000 maraka.
Kako njegova biološka majka Sofija nije bila situirana i nije živela u zajednici s dečakovim ocem Dušanom, odlučila je da se obrati Centru za socijalni rad za pomoć. Odmah po porođaju, beba joj je oteta i prodata strancima, a kad je pokušala da se pobuni, policija joj je zapretila da će joj i prvo dete, Aleksandru Milinković, na isti način uzeti.
Ovo je samo jedna od brojnih priča koje slamaju srce, a roditeljima otetih beba do sada niko nije ponudio rešenja za njihov problem. Nudili su im novac, ali oni samo žele da saznaju kakva je sudbina njihovih beba.
Ključna prava deteta prema konvenciji o pravima deteta
Istovremeno se tumače i kao osnovni principi u zaštiti deteta: Pravo na zaštitu najboljeg interesa deteta, pravo na nediskriminaciju, pravo na život, opstanak i razvoj, pravo na participaciju. Konvencija o pravima deteta propisuje niz drugih osnovnih dečjih prava, koja uključuju, između ostalog, zaštitu deteta od svih vidova nasilja, eksploatacije i zanemarivanja, kao i pravo na fizički i intelektualni razvoj deteta. Konvencija podvlači važnost porodice u pružanju brige detetu, te je jedno od osnovnih prava i principa zaštite deteta pravo na život u porodici. Komitet za prava deteta UN je izdao niz komentara koji su ključni za zaštitu deteta i koji pomažu državama članicama da definišu svoje politike i procedure u zaštiti deteta.
Koje institucije treba da budu uključene kada se radi o nelegalnom usvojenju i trgovini ljudima uopšte
Centar za socijalni rad je ključni nosilac zaštite dece i koordinator zaštite u zajednici. Ima mandat i obavezu da donosi oduke o najboljem interesu deteta i da ih realizuje. Pored CZSR, u proces nelegalnog usvojenja uključuje se Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima koji je republička ustanova zadužena za identifikaciju žrtava trgovine ljudima i koordinaciju podrške. Kada su deca u pitanju, koordinaciju realizuje zajedno sa nadležnim centrom za socijalni rad. Crveni krst i posebno obučeni volonteri za rad na vršnjackoj edukaciji, policija koja otkriva počinioce krivičnog dela, postupa po nalogu tužioca i osigurava bezbednost. Tuzilastvo i sud na kraju sprovodi krivično gonjenje i kažnjavanje počinilaca, izriče zaštitne mere za žrtvu, odlučuje o naknadi štete.
Na kraju nezaobilaznu ulogu i brigu o zdravlju žrtve vode zdravstvene ustanove kao i druge ustanove socijalne zaštite koje pružaju podršku i smeštaj žrtvama. Podršku u saradnji sa Centrom za zaštitu žrtava trgovine ljudima kroz proces koordinacije, preliminarne identifikacije i borbe za zaštitu ljudskih prava pružaju nevladine organizacije. U zavisnosti od svog delokruga, kontrolu rada države na zaštiti ljudskih prava i gonjenju počinioca pružaju međunarodne organizacije.
U proces nelegalnog usvojenja na kraju treba da budu uključeni i psihoterapeuti, advokati, pomagači, volonteri i drugi u vidu pružanja specifične i/ili opšte podrške u okviru koordinacije podrške žrtvi.
PREVENCIJA
• Povećati nivo svesti o problemu trgovine ljudima kao oblika modernog ropstva putem
• Povećati nivo svesti najšire javnosti;
• Povećati nivo svesti rizičnih grupa, a na osnovu rezultata istraživanja i njihove redovne evaluacije;
• Povećati nivo svesti klijenata i potencijalnih eksploatora žrtava trgovine ljudima;
• Povećati nivo svesti državnih i nevladinih predstavnika koji rade sa grupama pod rizikom;
• Smanjiti faktore rizika i podloznosti problemu putem;
• Poboljšati znanja grupa pod rizikom o merama opreza koje mogu preduzeti u cilju smanjenja rizika od trgovine ljudima;
• Poboljšati socijalnih i ekonomskih uslova grupa pod rizikom, posebno sprovođenjem Strategije za smanjenje siromaštva;
• Razviti ekonomskih i socijalnih programa za osnaženje žena i dece pod rizikom.
