Sa Balkana je u periodu od 2012. do 2017. godine otišlo oko 1.000 ljudi da ratuje za potrebe terorista u Siriji i Iraku
*Mnoga deca su rođena u tzv. kalifatu Islamske države. Možete li zamisliti na šta je ličilo njihovo detinjstvo u takvim ratnim uslovima i na koje sve načine su indoktrinirani?
*Na Balkanu su većim delom prisutni direktno vrbovanje i regrutacija, dok se u inostranstvu ovaj proces stihijski sprovodi u školama i univerzitetima – dobar primer su takozvani Da’ wah grupe za rano vrbovanje, tj. pozivanje na veru
*Najopasnij povratnici su oni koji se vraćaju svojim kućama sa istim ideološkim žarom i kojima novac nije bio glavni motiv ratovanja, već ideologija. Oni moraju stalno biti pod budnim okom bezbednosnih službi, a to mnogo košta.
Termin „strani teroristički borci“ nastao je od engleske složenice FTF (Foreign Terrorist Figter) i masovno se upotrebljava od rata u Avganistanu, za borce koji su dolazili van zone sukoba da bi se borili na strani terorističke organizacije „Al Kaide”. Kasnije se ovaj pojam sve više koristio i za sukobe u Iraku 2003. godine. Strane terorističke borce možemo najednostavnije odrediti kao individue koje napuštaju zemlju u kojoj imaju državljanstvo, kako bi se pridružili terorističkoj grupi u inostranstvu, a kojima je glavni motiv ideološki faktor borbe, objašnjava Marija Đorić, vanredni profesor univerziteta i viši naučni saradnik na Institutu za političke studije pojam “strani teroristički borci”, uveliko prisutnog opsega za određenje ljudi koji se angažuju u drugim državama iz verskih i ideoloških razloga. Naša sagovornica je radila kao konsultant za OEBS, Savet Evrope, USAID, IRI. Takođe, objavila je četiri naučne monografije na temu nasilnog ekstremizma i preko 90 naučnih radova, pa smo je stoga konsultovali za objašnjenje ovog globalnog i vrlo opasnog problema savremenog sveta.
Od stranih teroritičkih boraca, naznačava Marija Đorić, trebalo bi razlikovati strane borce koji učestvuju u oružanim sukobima, poput ratova, koji nisu vezani za terorizam.
– U tom smislu reči, pojam “stranih boraca” je veoma star, pa tako na primer imamo slučaj sa Španskim građanskim ratom (1936-1939.) u kome je učestvovalo preko 50.000 dobrovoljaca, odnosno stranih boraca iz preko 50 zemalja. Takođe trebalo bi napraviti razliku između terorističkih boraca kojima je glavni motiv ideologija, od onih kojima je glavni motiv novac. Ideološki motivisani teroristički borci se teško deradikalizuju, jer je kod njih prisutan violentan sistem vrednosti u koji bespogovorno veruju. Kod boraca koji se popularno nazivaju “psi rata”, interesovanje za borbu postoji dokle god postoji finansijski interes. Ova vrsta boraca su često angažovani od strane privatnih vojnih kompanija i kod njih je ideologija perifernog karaktera. Naravno, treba imati u vidu i to da se kod pojedinaca često prepliću ideološki i finansijski motivi – ističe Marija Đorić.
Naša sagovornica napominje da su strani teroristički borci pretežno muškog pola, i to mlađe dobi – između 20 i 30 godina, mada je, kako kaže, ISIS u svojim redovima imao i decu, kao i muškarce starije od 60 godina.
– Posebno je opasno angažovanje dece za terorističke aktivnosti, što je svojstveno ISIS-u, koji je indoktrinirao preko 2.000 dece, uzrasta od devet godina i starije.
Oni su popularno nazvani “lavićima kalifata”, indoktrinirani su na veoma brutalan način, koji uključuje rukovanje oružjem i versku nastavu sa radikalnom interpretacijom dogmi. Pored dece, i žene su angažovane kao strani teroristički borci. Smatra se da žene čine jednu petinu od ukupnog broja onih koji su otputovali na sirijsko ratište. Iako ISIS ističe da žene treba da budu “supruge mudžahedina i majke lavića”, tj. da rađaju decu i učestvuju u njihovoj indoktrinaciji kroz vaspitanje, one su u određenim slučajevima regrutovane i za direktno izvršenje terorističkih akata. Ovo je posebno prisutno kod terorista “Boko Haram” kao “sestrinske organizacije” ISIS-a. Poznato je da je ISIS imao žensku brigadu Al Khansaa, koja je bila zadužena za kažnjavanje onih pripadnica ženskog pola koje „nisu bile dobre muslimanke“ – kaže Marija Đorić.
Prema njenim rečima, regrutovanje stranih teroristikih boraca se sprovodi na dva načina – direkno i indirektno. Direktna ili neposredna regrutacija se sprovodi, objašnjava Đorić, od strane bliskih osoba, odnosno prijatelja, rodbine, emotivnog partnera, verskih autoriteta… Indirektna regrutacija je uglavnom vezana za “onlajn” propagandu i radikalizaciju koja se sprovodi putem interneta.
– Na Balkanu su većim delom prisutni direktno vrbovanje i regrutacija, dok se u inostranstvu ovaj proces stihijski sprovodi u školama i univerzitetima – dobar primer su tzv. Da ‘ wah grupe za rano vrbovanje, tj. pozivanje na veru – naglašava naša sagovornica.
Marija Đorić napominje da je pojam stranih terorističkih boraca UN definisao 2014. godine, kao i da su rat u Siriji i Iraku, kao i stvaranje brutalne terorističke organizacije „Islamska država” bili glavni okidač da UN kroz određene rezolucije definiše ovaj fenomen.
– Tako se termin „strani teroristički borac” najpre pominje u rezoluciji UN 2170 iz 2014. godine, u kontekstu rata u Siriji i Iraku. Rezolucijom 2178 iz 2014. godine, UN su pokušale da reše problem stranih terorističkih boraca, koji su prvenstveno bili regrutovani od strane ISIS-a i Al nusra fronta. Sama činjenica da se ovim fenomenom bave UN kroz sijaset rezolucija, ukazuje da je reč o problemu globalnih razmera. Naime, smatra se da je na sirijsko i iračko ratište otišlo oko 40.000 ljudi iz skoro 100 zemalja. Na Balkanu se, takođe, suočavamo sa ovim problemom. Samo sa Balkana je u periodu od 2012. do 2017. otišlo oko 1.000 ljudi da ratuje za potrebe terorista u Siriji i Iraku. Žene i deca čine otprilike 30 odsto od ovog broja. Sa teritorije Kosova i Metohije je regrutovan najveći broj stranih terorističkih boraca, u odnosu na ukupan broj stanovnika, kada je reč o Evropi. Iz našeg regiona nisu odlazili samo muškarci, već su sa sobom vodili čitave porodice. Mnoga deca su rođena u tzv. kalifatu Islamske države. Možete li zamisliti na šta je ličilo njihovo detinjstvo u takvim ratnim uslovima i na koje sve načine su indoktrinirani? Upravo zbog toga je od suštinskog značaja raditi na programima deradikalizacije povratnika, žena i dece, mada iskreno, ja mnogo više nade polažem u programe prevencije, nego li deradikalizacije. Mi još uvek nemamo pouzdane podatke o uspešnostima programa deradikalizacije, jer je za to potrebno još vremena da bi se utvrdilo – zaključuje Marija Đorić.
Dodaje da na Balkanu postoje dve potencijalne vrste opasnosti, kada je reč o terorističkim napadima. Prva su povratnici sa ratišta, a druga opasnost su pojedinci koji su se sami radikalizovali. Đorić u tom kontekstu podseća na dva takva napada koja su izvršena u BiH tokom 2015. godine. Posebno upozarava na to što među povratnicima postoje i oni koji će se od strane domaćih ekstremista percipirati kao “heroji”, što, kako objašnjava, može pogodovati novoj radikalizaciji stanovništva.
– Na povratnike sa ratišta ne treba gledati kao na homogenu celinu. Među njima su oni koji su se razočarali i odrekli ideologije, mnogi su pohapšeni i vraćeni u zemlje porekla, neki čekaju na suđenja u Siriji i Iraku, a ima i onih koji su samo promenili ratište, te se sada nalaze u novim kriznim zonama poput Jemena, Libije, Sinaja… Najopasnij su oni koji se vraćaju svojim kućama sa istim ideološkim žarom i kojima novac nije bio glavni motiv ratovanja, već ideologija. Oni moraju stalno biti pod budnim okom bezbednosnih službi, a to mnogo košta. Čak i da su pod 24-časovnim nadzorom, treba imati u vidu da apsolutna bezbednost, kao i apsoultna zaštita ne postoji. Mi moramo ponuditi našim mladim ljudima (jer su oni najugroženija grupa za terorističko vrbovanje) drugačiji izbor u odnosu na nasilje. To iziskuje dosta novca, energije, vrmena i ideja, ali se dugoročno gledano isplati – kaže naša sagovornica.
Da ne postoji univerzalan odnos prema povratnicima sa ratišta, jer se nisu svi radikalizovali na isti način, važno je naznačiti, smatra Marija Đorić, kako bi i tretmani prema njima trebalo da budu različiti. Otuda je najbolje, dodaje Đorić, imati individualan pristup, od slučaja do slučaja, odnosno da u radu sa povratnicima mora postojati multidisciplinarni pristup.
– To podrazumeva da, osim policije i bezbednosnih službi, treba angažovati socijalne radnike, psihologe, psihijatre, politikologe… kako bi se napravio sveobuhvatan pristup. Socijalni radnici će, na primer, biti potrebni majkama koj su se radikalizovale i njihovoj deci; prosvetni radnici bi takođe trebalo da imaju osnovno znanje o opasnostima ekstremizma, terorizma i radikalizacije, jer oni dosta vremena provode sa decom i mogu na vreme primetiti određene promene u njihovom ponašanju i alarmirati nadležne institucije. Kod povratnika sa ratišta treba voditi računa da ne radikalizuju domaće stanovništvo, posebno u zatvorima, koji su posebno opasni za radikalizaciju novih terorista. Poznato je da jedna trula jabuka, može pokvariti kacu zdravih jabuka. Otuda je poželjno da postoji multidisciplinarni tim stručnjaka koji će raditi celokupnu procenu (psihijatrijsku, bezbednosnu, karakternu) povratnika sa ratišta – zaključuje naša sagovornica Marija Đorić.
Snežana Čongradin
Tekst je deo istraživačkog rada u okviru projekta „Efikasni mehanizmi reagovanja i doprinos pristupu razumevanja fenomena stranih terorističkih boraca“, koji realizuje Akademska inicijativa „Forum 10“ uz podršku Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
