Biti na jednoj utakmici, kao gledalac, i nije neka vest. Ali biti na jednom od velikuh istanbulskih derbija i derbija turskog fudbala Bešiktaš – Galatasaraj je već događaj u ravni najvećih evropskih fudbalskih spektakala i uopšte sportski dogadjaj sa kojeg se ipmresije ne zaboravljaju. A još dobiti šansu da se nađete medju četrdesetak hiljada ljudi koji su bili na tribinama Vodofon arene crno-belih orlova nešto je što se ne propušta. Nikako.

E sad ova priča je imala i svoj uvodni deo. Mi smo se javili dosta kasno da bi nam se izvadio Pasolig, dokument koji je kao vaša lična karta u kojoj su elektronski smešteni svi podaci o vama kao što je recimo to da niste na nekom stadionu napravili neki incident, izazvali tuču ili bilo kakav drugi prekršaj i bez toga nema ulaska ni na jedan stadion u Turskoj. U Pasoligu je i karta za određeni meč, sve se radi elektronski, mere obezbeđenja su neverovatne a u Turskoj pa i u Bešiktašu postoji razlog za to. Kažu „koga su zmije pecale i guštera se boji“ jer su u decembru 2016. godine dve bombe eksplodirale ispred stadiona pred početak utakmice Bešiktaša i tada je od eksplozije stradalo 38 policajaca i 8 civila. I sada mora ovako, nekoliko kontrolnih punktova, pretresi, ništa metalno, novčići, nema upaljača, baterija za punjenje mobilnih, fotoaparata, kamera ukoliko niste akreditovani pa čak i u tom slučaju ne možete na stadion bez Pasoliga. Blanko vi, sa Pasoligom ulazite u stadion.

Nama su ovaj važan dokument do kojega je doći izuzetno komplikovana procedura doneli u halu gde se održavao bokserski spektakl u noći kada su troje novopazaraca boksovali Saida, Ersan i Šerif Gurdijeljac, doneli drugovi našeg fudbalskog čarobnjaka Adema Ljajića. Ja i Senad nismo mogli da verujemo da se sve odigralo tako brzo. Na objavi koju smo dobili pisalo je: Ulaz B1, loža 49.

Pred stadion smo stigli tri sata ranije. Nagledali smo se pun sat vremena kako navijači Bešiktaša u talasima dolaze, obavezno slikanje kod statue orla, simbola kluba. Uživali u pogledu na Bosfor, moreuz koji spaja Mramorno i Crno more, spaja Evropu i Aziju. Tu negde u blizini sa pogledom na džamiju Dolmabahče u periodu svog opraštanja od košarke stanovao je i Mirsad Jahović. Tu su čuveni Taksim skver, Palata Jildiz, Bahčešehir univerzitet, Ortokaj džamija, dvorac sultana Dolmabahče i centar uprave Turske imperije u koji je, predpostavlja se, ugrađeno 35 tona zlata u bogate ukrase i ova palata je poznata i po tome što je u njoj 1938. godine preminuo osnivač moderne Turske Kemal Paša Ataturk i komplet kraj je izuzetno bogat kulturno istorijskim građevinama i muzejima kao i cela Turska iz perioda Otomanske imperije. U podsećanju na ove istorske momente nekako nam je brzo prošlo vreme.

Našli smo ulazu B1, a onda se zaputili ka loži 49. Ušli smo unutra i u prvi tren smo pomislili da smo pogrešili… vidimo servirano kao u najboljem restoranu, toplo, prijatno, iz lože se izlazi na tribine stadiona Vodofon arena, šta hoćete da popijete, pojedete, voća, kolača, nekih specijaliteta… aman, aman… ali nas je zanimalo grotlo, što bi rekao čuveni Pele, stadiona sa najlepšim pogledom. Tribine stadiona su se polako popunjavale.

Eto tako i nas na stadionu posvećenom nekadašnjem drugom predsedniku Turske Republike Ismetu Ineniju koji je otvoren 19. Maja 1947. godine, da bi posle renoviranja 2004. godine bio prilagođen zahtevima UEFE i zvanično 2016. godine i svečano je otvoren potpuno novi stadion i sa novim imenom „Vodafon arena“ kada je i odigrana utakmica Bešiktaš – Bursa spor koju su orlovi rešili u svoju korist rezultatom 3:2.

Dakle, konačno na stadionu tima koji je 15 puta osvajao titulu šampiona turskog fudbalskog prvenstva, 14 puta vicešampion, devetostruki pobednik fudbalskog kupa Turske, šest puta finalista kupa, osmostrukog osvajača Superkupa Turske , jedanestostrukog finaliste Super kupa, tima koji je igrao Ligu šampiona i evropske kupove.

Naspram crno belih orlova Bešiktaša bila je ekipa Galatasaraja. Tim osnovan dve godine kasnije od Bešiktaša 1905. godine, vlasnik 21 titule šampiona, 17 puta osvajač Kupa i 15 puta Super kupa, ekipa koja je imala sjajnih rezultata u Evrokupovima i jedan od najvećih turskih klubova.

Na tribinama Vodafon arene vidimo još naših novopazaraca među kojima i nekoliko novopazarskih fudbalskih internacionalaca koji su došli da daju podršku Ademu kako bi nastavio sjajnu seriju posle dva fenomenalna nastupa za reprezentaciju Srbije i fantastičnog gola i asistencije u pobedi Bešiktaša od 4:1 na gostovanju ekipi Ankaraguču. Ja i Senko smo samo razmišljali da Adem postigne pogodak i da reši veliki derbi turskog fudbala. Mislim da su tako razmišljali svi i u loži i na tribinama i svako u našem šeher Pazaru.

I kada je napokon utakmica počela, tribine su već odavno bile ispunjene do poslednjeg mesta, već je odzvanjao huk navijača Bešiktaša kao da će se Mramorno more izliti. Mi halja razmišljamo samo da Adem da gol. Tu sa nama Ademovi roditelji, brat, prijatelji. Gledam njih dvoje, Binasu i Samira, kako na svaku loptu, pas, šansu, na svaki Ademov pokret reaguju, analiziraju mu izraz lica, poteze i razmišljam, reaguju na svaki start protivničkih igrača na njemu, kad je meni ovako napeto, stresno – kako li je tek njima. Mi obični pomislimo, eh imaju para, sin im je veliki fudbaler, lako je njima… ama za ovo nemaju pare, ovde je srce u pitanju… lako, kako crno lako.

Mislio ja da će mi utakmica biti uživanje, u suštini i jeste, kad sve opišeš ovako kako sam ja to uradio ali… Veliki događaj, za mene bingo… ama u drugom poluvremenu sam bio u potpunom haosu.

Prvu šansu na utakmici ima upravo Adem Ljajić. Do njega u šesnestercu Galatasaraja dolazi jedna nabačena lopta i on pokušava volejem ali lopta ide visoko preko gola. Pomislio sam nije valjda da mu neće danas biti dan. Strahujem da ga ovaj batal volej ne pokoleba.

Istinu da vam kažem, kada je u 18. minutu Adem postigao gol sa bele tačke, koji ja, priznajem nisam video jer sam pre toga pobegao u hodnik stadiona i vratio se tek kad sam čuo erupciju navijača koji su proslavljali gol, želeo sam da se utakmica završi. I to bi bilo to. Ali imalo je još dugih 72 minuta igre. A kako se desilo sve to?

Adem je u tom 18. minutu uspeo da uzme loptu osećajući svoj trenutak, ostavljajući bez nje kockastog Kvarežmu koji u crno belom timu misli i ponaša se kao da je bogom dan da on sve slobodnjake izvodi. Indirektan udarac, kratak pas i povratna sa saigračem, Adem nišani kroz sredinu i lopta pogadja nekog od fudbalera Galatasaraja u ruku. Adem signalizira sudiji Čakiru penal no akcija se nastavlja, lopta kruži dok najzad nije završila u korneru. Jedan od najboljih turskih i evropskih fudbalskih sudija Čakir ipak traži pomoć tehnike posle burnog reagovanja fudbalera i klupe Bešiktaša.

VAR pokazuje da su reakcije Bešiktaša bile ispravne i da je zaista tako i Čakirova ruka pokazuje u pravcu bele tačke. Od tog trenutka šta se dešavalo ja sam kasnije, kad sam se vratio iz hodnika, gledao na televiziji. GOOOOL!

Radovali smo se kao deca. Od onog ADEM i odgovora celog stadiona LJAJIĆ utrnuo sam. Adem je potrčao kao ovoj našoj strani tribina i pozdravao nas a mi skakali od sreće. Kao u snu. I od tog trenutka počinje za mene onaj teži deo derbija. Više nisam imao smirka. Galata je imala nekoliko prilika. Ali i Bešiktaš je imao svoje prilike i to preko Ljajića. Prvo upućuje jedan sjajan šut ali golman Galate krajnjim naporima loptu skreće u korner. Pa onda jedan fenomenalan centašut koji Ademov saigrač, poslužen kao na tacni, u situaciji jedan na jedan sa golmanom gostiju, ne uspeva da pretvori u gol. Pa Ademov šut u drugom poluvremenu sa ivice kaznenog prostora Galatasaraja, kada je lopta samo fijuknula par centimetara od gola žuto-crvenih. Taj huk sa tribina, to navijanje, četrdeset hiljada ljudi kao jedan. Neverovatan spektakl. I kad je napokon Čakir pokazao rukoom na centar posle skoro 102 minuta igre, milina je bilo videti semafor na kojem je pisalo: Bešiktaš – Galatasaraj 1:0, 18. minut A. Ljajić.

Misija završena. Derbi je pripao Bešiktašu. Derbi je obeležio najbolji na terenu Adem Ljajić. Naš Adem. Naš ponos. Sređivali smo utiske, radovali se, bili potpuno srećni što je sve ispalo kao u najlepšem snu. Da “naše dete” reši ovako važnu utakmicu, da tako učvrsti sebe, da pokaže koliko vredi i svoju pokaže svetsku fudbalsku klasu.

Na velikim utakmicama veliki igraju najbolje i to je Adem pokazao.

Ostavili smo porodicu da uživa u trenutku a ja i Senad smo sa legendom Bešiktaša, sada prvim čovekom omladinske fudbalske škole crno belih orlova Seadom Halilagićem prvo, dok se nije razišla masa, popili čaj u kafečajnici na obali Mramornog mora odmah ispod stadiona a onda se zaputili u svetilište navijača, u Bešiktaš mahalu.

Jedva smo prošli. Sve ono što je uradio za Bešiktaš kao fudbaler i sada kao trener i prvi čovek mladjih selekcija Bešiktaša navijači nisu zaboravili. Prilaze, čestitaju, fotografišu se. Znam ja da i Sead to ne voli ali to je cena vrednosti i zasluga, to je cena pripadanja Bešiktašu koja se plaća.

Hodža, kako u turskoj zovu trenera, i mi napokon sedosmo u jedan od lokala. Pre jela i pića doneli su nam po šal Bešiktaša kao hediju. Onda smo naravno pričali o derbiju, Ademu, samoj utakmici ali i onome što se pre dešavalo još za Seadovog vakta u dresu crno belih sa Bosfora.

Prekrasan dan. Dan za nezaborav. Nas su učinili srećnim dajući nam mogućnost da budemo deo ovog spektakla a mi smo nekako tu sreću preneli dole na teren, na Adema.

Sutra smo ja i Senko kupovali redom novine i sve su jednako pisale o derbiju. I njaviše o onom ko je junački obeležio ovaj veliki derbi turskog fudbala – Ademu Ljajiću.


Fehim Karišik/Foto: Senko Župljanin

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here