BEOGRAD – Načini borbe protiv lažnih vesti visokom tehnologijom bili su u fokusu svetske javnosti u izbornim kampanjama, pokušajima diskreditacije pojedinaca, kompanija, međunarodnih organizacija, ali se onda pojavila pandemija korona virusa, pa su neki tehnološki divovi počeli da preduzimaju mere kako bi sprečili širenje nepouzdanih I netačnih informacija u vezi sa tim virusom.
Vacap je uveo ograničenje za prosleđivanje poruka kako bi sprečio širenje dezinformacija o korona virusu, Jutjub je zabranio sve snimke “teorija zavere” koji propagiraju vezu između 5G mreže i korona virusa, a Fejsbuk je najavio da će ubuduće slati upozorenja korisnicima koji čitaju lažne vesti o korona virusu.
Fejsbuk je, takođe, saopštio da je preusmerio preko dve milijarde svojih korisnika, što je gotovo ukupan njihov broj, na sajtove državnih organa zdravlja i Svetske zdrastvene organizacije u cilju podrške kampanji protiv lažnih vesti o pandemiji Covid-19.
Koliku odgovornost imaju platforme u sprečavanju širenja “lažnih vesti” za Tanjug je objasnio Ðorđe Krivokapić, osnivač Share fondacije, neprofitne organizacija koja je, kako se navodi na njenom sajtu, osnovana kako bi unapredila ljudska prava i slobode na internetu i promovisala pozitivne vrednosti otvorene i decentralizovane mreže, kao i slobodan pristup informacijama, znanju i tehnologiji.
“Lažne vesti se hrane društvenim događajima”, kaže Krivokapić i dodaje da ovakve vesti odlikuju, s jedne strane, neistine u kvalitetu, a s druge je namera za manipulacijom.
Krivokapić napominje da je lažnih vesti uvek bilo, ali da je sada više primetno njihovo prisustvo i da one mogu da imaju teže posledice nego ranije jer imaju više prostora za manipulaciju i širenje.
“Okruženje u kome se šire lažne vesti danas je tehnološko okruženje. Mnogo je lakše da se šire po društvenim mrežama, nego po štampanim novinama, lakše se šire po forumima nego po televizijama”, ukazuje Krivokapić i zato smatra važnim pitanje da li platforme za deljenje sadržaja snose odgovornost za sirenje lažnih vesti.
Platforme i društvene mreže, kako objašnjava, funkcionišu po principu isključivanja odgovornosti posrednika.
“Na Fejsbuku ili Tviteru svako može da napiše bilo koju neistinu, ona će biti automatski objavljena. Ne postoji niko u Fejsbuku, Tviteru, Jutjubu koji čita i proverava istinitost i nedozvoljen sadržaj, već se ostavlja korisnicima koji primete da sadržaj nije dozvoljen da to prijave, pa da to bude ukinuto”, rekao je Krivokapić.
To znači, kako je naveo, da Fejsbuk, Tviter i ostale platforme nikad nisu odgovorne zato što je nešto objavljeno nego mogu biti odgovorne samo ako po toj prijavi nisu neki sadržaj naknadno uklonile.
“To su osnovna pravila odgovornosti koja postoje u evropskom pravu, američkom pravu, ali i domaćem Zakonu o elektronskoj trgovini”, navodi Krivokapić.
Sada, dodaje, postoji pritisak da se prebaci veća odgovornost na platforme da one automatizacijom određenih procesa, korišćenjem veštačke inteligencije, pre nego što se neki sadržaj objavi, provere da li je on dozvoljen.
Ipak, ističe Krivokapić, trenutno fokus nije toliko na lažnim vestima, koliko je fokus na terorističkoj propagandi, govoru mržnje, dečijoj pornografiji i sličnim sadržajima za koje postoji konsenzus u međunarodnoj zajednici da ne bi trebalo da budu vidljivi i da predstavljaju krvično delo.
“Međutim, pritisak vezan za rano otkrivanje i automatizovano otkrivanje lažnih vesti na platformama postoji, jer platforme imaju jako puno podataka o tome koji izvori informacije imaju koji kvalitet, koliko je relevantno da su te informacije tačne ili netačne ili u funkciji neke propagande. Vodi se ozbiljna debata da li platforme uopšte treba da se uključe u to ili treba i dalje da imamo sistem u kome građani i drugi organi primećuju nešto što nije dozvoljeno i onda obaveštavaju platforme koje odlučuju da li će ukloniti sadržaj ili ne”, navodi Krivokapić.
On dodaje da je primena tehnologije u identifikaciji lažnih vesti moguća, ako postoji neka vrsta indikatora, odnosno ako građani imaju dodatne informacije koje ukazuju da je neka vest na Fejsbuku drugačija od nekih vesti iz drugih izvora.
“Ali ne bih rekao da je u skladu sa standardima slobode izražavanja i medijskim slobodama da tehnologija samostalno uklanja takve vesti”, napominje Krivokapić.
U tom kontekstu on naglašava da bilo kakva upotreba tehnologije, upravljanje sadržajem na platformama i društvenim mrežama, mora da prođe prethodnu procenu uticaja na slobodu izražavanja, jer takvi mehanizmi, kako navodi, kada bi se masovno implementirali, predstavljali bi mehanizme potencijalne cenzure.
