BEOGRAD – U Beogradu je u 68. godini preminuo prof. dr Radan Džodić, čuveni onkolog i endokrinolog, nekadašnji direktor Instituta za onkolologiju i radiologiju Srbije i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Kako javlja RTS, prof. Džodić izgubio je bitku protiv korona virusa.
Za medicinsku struku, njegov odlazak je preveliki gubitak, jer je prof. Džodić bio naš najbolji hirurg onkolog, posebno kada je reč o tumorima štitne žlezde. U karijeri koja je trajala duže od 40 godina operisao je više od 10.000 pacijenata.
Za pacijente kojima je spasio život, a takvi se broje hiljadama, njegov odlazak je poput odlaska najbližeg člana porodice. Mnogo je onih koji decenijama svedoče da im je prof. Džodić samo na dodir, bez ikakve prethodne dijagnostike, nepogrešivo rekao da li imaju benigni ili maligni tumor na štitnoj žlezdi i da li je operacija neodložna ili bi pacijent ipak mogao da sačeka još neko vreme.
Bio je jedan od najcenjenih hirurga onkologa ne samo kod nas, već i u svetu.
Zaslugom prof. Džodića u srpsku medicinu je uvedena obavezna provera limfnih čvorova stražara jugulo-karotidnih regija vrata kod raka štitaste žlezde. Ova orginalna hirurška metoda citirana je u brojnim časopisima. Osmislio je i tehniku oslobađanja akcidentalno podvezanih laringealnih nerava sa ciljem poboljšanja tegoba i vraćanja pokretljivosti glasnica. Jedini u Srbiji i regionu rutinski je izvodio ovu tehniku. Imao je i originalnu tehniku očuvanja paratireoidea na vensko-arterijskoj peteljci.
“Učio sam od najboljih”
U karijeri koja je trajala duže od 40 godina nije imao nijednu mrlju. Kako je to postigao, objasnio je u jednom od intervjua:
– Ja sam u ovoj kući od svoje 22. godine života. Kada imate odličnog učitelja koji je bio dobar hirurg i veoma dobar čovek, a ja sam imao privilegiju da učim od prof. Milićevića, to je normalan sled događaja… A u medicini dobar doktor mora da bude dobar čovek, a dobar hirurg mora da bude mnogo dobar čovek. Zahvaljujući tim počecima, kada smo krojačkim santimetrom uspevali da izmerimo svaki tumor u milimetar, kada smo uzimali valjane anamneze, učili kako se razgovara sa čovekom koji ima zloćudnu bolest – govorio je prof. Džodić.
Bio je stipendista francuske vlade:
– Imao sam sreće da učim od prof. Žana Lakura, sjajnog doktora. Dobio sam ponudu da ostanem, ali sam se vratio u Srbiju. Kad imate tako dobre učitelje, kada učite na izvoru znanja iz onkološke hirurgije i uz Božiju pomoć imate i talenta, onda nije teško da naučite. Morate stalno u hirurgiji da učite i nikada ne završite učenje. Nauka svakodnevno napreduje. Kad nekome omogućite da bude zdrav – onda se radujete. Kada to onda nije jedan čovek, već se radi o hiljadama ljudi, onda ste srećan čovek. Imate i one teške bolesnike kojima ne možete da pomognete, ali ključ uspeha je da budete istrajni, nesebičan rad i davanje.
U poslu hirurga koji se bori protiv najteže bolesti neophodni su istrajnost, poštenje i iskrenost, govorio je prof. Džodić:
– Ona čuvena tri “P” – poštenje, privrženost poslu i profit – u Srbiji se teško postiže. To je izreka mog prijatelja prof. Dejana Ilića koji je 30 godina radio u Varti. On je izmislio bateriju za pejs-mejker koja traje više od 10 godina…
“Otišao sam u Francusku da prehranim decu”
Priznao je da mu je i lično i profesionalno najteže bilo tokom sankcija:
– Kad dobijete dinare u vrednosti od pet do sedam nemačkih maraka i ako zakasnite da ih promenite u Francuskoj ulici, onda ne možete da kupite mleko deci. Onda sam 1993. otišao u Francusku i rekao prijateljima: ‘Ljudi dajte mi bilo koji posao, ja ne mogu da izdržavam porodicu’. Nismo imali rođake na selu, ja jesam sa Golije koju obožavam, ali nisam imao nikoga da mi odande šalje hranu. I tako sam u Francuskoj radio eksperimentalnu hirurgiju. I onda sam slao novac da bi porodica preživela. Nisam mogao da dozvolim da mi porodica baš pati. Ja sam tradicionalno vaspitan i kao otac porodice moram da je adekvatno zbrinem. Nisam navikao da tražim pomoć…
“Golija je moja veza sa samim sobom”
Svaki put kad bi mu obaveze to dozvolile, odlazio bi na Goliju. S nestrpljenjem je iščekivao dan kada će postati penzioner, da bi se sa leve oblae Dunava, gde je živeo, preselio u rodni kraj:
– Čekam da neke stvarim završim, da ih zaokružim, kako bih otišao da malo živim na mojoj planini, na mojoj Goliji. Tamo najbolje i najbrže mislim. To će biti moj povratak kući. Za mene je Golija veza sa kosmosom, sa precima… To je moja veza sa samim sobom. Na 1.600 metara imam kuću na dva nivoa, blizu šume i sa medvedicom koji tu šeta. Ja je zovem Božana… Priroda pomogne da se malo sakrijem od ljudi. Umeju da preteraju – bio je iskren prof. Džodić, iako ne postoji pacijent kojeg je odbio da makar sasluša i pregleda, a neretko i da operiše po završetku radnog vremena, jer, kako je govorio, nije bio hirurg “od sedam od tri” i nije imao radno vreme.
Ipak, koliko su pacijenti bili uporni, govori sledeća priča:
– Jednom sam bio na kongresu u Beču i zove me jedna gospođa da pita kako da me nađe jer je stigla na Goliju na pregled. Bio sam u šoku. Rekao sam joj da sam u Beču i pitao je ko joj je rekao da uopšte pregledam na Goliji. Odgovorila je: ‘Ja živim u Beču, ali sam zbog vas stigla na Goliju.”
Jedno vreme pacijenti su dolazili na Goliju “samo da pokažu rezultate”. Ali su onda počeli da stižu iz svih krajeva, i tada je prof. Džodić morao da “preseče”:
– Hoću da pomognem, ali dođite u Beograd sa uputom. Ja na Goliji nemam ordinaciju. Volim ja da pomognem ljudima ali… Umeju da zovu u 11-12 noću. Šta možete da im kažete…
Prof. dr Radan Džodić bio je potpredsednik Svetske federacije onkoloških hiruških udruženja. Objavio je oko dvesta radova u domaćim i stranim časopisma. Sa funkcije prvog čoveka Instituta gde je proveo gotovo čitav radni vek povukao se prošle godine iz privatnih razloga.
Vreme i mesto sahrane našeg uglednog stručnjaka biće naknadno objavljeni.
Blic.rs
