Mirisi starog Novog Pazara, način života, duh čaršije, poštovanje i solidarnost među
ljudima, samo su neke od nostalgičnih tema o kojima naši stariji sugrađani rado
pričaju.
Mnoga od njihovih sećanja, koje treba na različite načine sačuvati od zaborava, za
današnje mlade ljude zvuče neverovatno.
Novopazarci su se uglavnom bavili trgovinom ili usložnom delatnošću, poput brica,
jorgandžija, pekara, grnčara, nanuldžija, vunovlačara, opančara. Znalo se tačno ko
živi u kojem delu grada, tako da je bilo dovoljno da samo kažete prezime, a da vaš
sagovorik odmah zna kojoj porodici pripadate.
Pazarska čaršija je prolazeći kroz razna iskušenja, dobra i loša vremena, uspone i
padove, zahvaljujući svojim žiteljima ipak imala dušu i nešto po čemu je bila
karakteristična, po čemu se odvajala od drugih.
Glavna odlika ovog grada bila je multietničnost, a bez obzira na promene režima i
vlasti, ljudi su se više poštovali nego što je politika delovala.
Jedan od dobrih poznavalaca tadašnjih prilika, Novopazarac Asim Nikšić (80) kaže
da je najgori period u ovom gradu bio posle Drugog svetskog rata, zbog bede i
nemaštine.
Seća se da je Novi Pazar sredinom 20. veka imao oko 9.000-10.000 stanovnika,
koji su se, ako ne lično, bar iz viđenja znali.
“Tada su već bile formirene brojne mahale, poput Varoš, Čerkez, Muhadžirske,
Paričke, Bukreš, Potok i druge mahale. Mnoge ulice su više puta menjale imena, na
primer sadašnja Prvomajska je čak sedam puta promenila naziv. Prvo je bila Jelek
mahala, pa Stanbol džada, potom ulica Kralja Aleksandra, ulica Bajrama Curića,
Peka Dapčevića i na kraju Prvomajska. Ulica Cetinjska zvala se Pašićeva,
Kragujevačka ulica Draškovićeva, raniji naziv Višegradske bio je Vojvode Putnika,
Oslobođenja je bila Cara Dušana”, priča nam Asim.
Dodaje da je u vreme kada je on bio tinejdžer Novi Pazar bio podeljen na dva dela,
odnosno da ga je reka Raška delila na severni i južni deo.
“Od reke Raške ka jugu, ka naseljima Šutenovac i Rasadnik, poslednje kuće su bile
kod bolnice, a Hadžet je bio vojna baza. Svi oni koji su živeli u severnom delu
grada, nakon smrti su ukopani na Velikom groblju, a oni koji su živeli u južnom delu
na Gazilaru. Preko reka nije bilo mnogo ćuprija, ali ih je zato bilo preko Jaza, koji se
prostirao preko gradskih četvrti, avlija, bašči, sudurmi i kuća”, kaže ovaj
Novopazarac, koji je pre penzije radio kao procenitelj štete u osiguranju.
Seća se da je njegova majka, sa sabaha, zahvatala vodu za piće sa Jaza, jer je
vodovod u kući imao samo onaj ko je imao pumpu.
“Jaz je bio zadužen da zadovolji sve potrebe za vodom, pa su ljudi napajali stoku,
zalivali i čistili avlije, prali veš i sudove. Svaki sokak je imao brazdu Jaza, od koje bi
voda tekla do reke Raške. Brazdu si samostalno mogao da usmeriš u svoju avliju,
iskoristiš onoliko vode koliko ti treba i da je po obavljenom poslu pustiš na sokak.
Brazdu su tadašnje žene vraćale čistiju nego što su je uzele. Isto slučaj je bio i sa
Jazom, koji bi često ujutru bio neupotrebljiv, jer bi počele da se obavljaju sve
dnevne aktivnosti jednog domaćinstva na njemu. Kad krene da pada mrak i
nastupa akšam, govorilo bi se – ubiće te Bog ako priđeš Jazu, što znači da on više
nije smeo da se prlja ili da se bilo šta da se radi u njemu, to je bio jednistavno
kult”, kaže Asim.
Njegova sugrađanka Ifeta Bihorac (71) priča da je kroz svaku od ulica u naselju
Jošanica, levo od Prvomajske, tekla vodena brazda, kojom bi žene, svaka ispred
svoje kuće prskale ulicu i čistile je.
“Neko je u dvorištvu imao pumpu, a neko bunar i tu smo uzimali vodu. U kućama
su bili hamami i dolapovi, a kupatila su tek kasnije počela da se prave, sećam se da
je kanalizacija urađena posle 1970. godine. Sve je tada bilo drugačije, imali smo
velike bašte u kojima smo svašta sadili, od voća do povrća, a ulazni deo je
obavezno bio u cveću. Na ulazu u dvorište bilo je zvono i uvek bi se čulo kada neko
uđe. Sećam se da je od velike ćuprije do centra grada bila kaldrma, pijac je bio pod
hamam, od ulice gde se sada nalaze brojne zlatarske radnje. Tada nije bilo mnogo
automobila, pa bi se žubor Raške čuo od Hendeka do centra. Nekadašnji Pazar je
imao poseban duh, miris, ljude…”, kaže Ifeta.
Bilo je tada i javnih česama, njih šest od Baruthane do Gradskog parka. Prvi
vodovod koji je prolazio kroz ceo grad izgrađen je 1952. godine, a drugi 1974.
godine. Grad se planski gradio, jedne godine se pravila fabrika, sledeće vodovod,
pa zatim dispanzer.
Ifeta priznaje, ipak, da je to vreme bilo drugačije za žene, jer je retko koja bila
zaposlena i njihov život se svodio na kućne poslove i obilazak rodbine.
“Žene su bile kući, nisu radile ovo kao danas, ali su bile snalažljive i u tim uslovima
su uspevale da zarade za porodicu neki dinar. Moja majka je pre Drugog svetskog
rata završila ćilimarsku školu i tkala je ćilime i tako zarađivala. Nosila je dimije,
ispod šipon, šamiju, a kada izlazi iz kuće namazbez i čaršav. Sećam se da su se ti
čaršafi mlađih žena razlikovali po tome što su bili plisirani. A onda su počele da se
otvaraju fabrike, žene da se zapošljavaju, samim tim i da se emancipuju i menjaju
modu, način odevanja i života”, dodaje Ifeta.
Ističe da je većina porodica 60- tih godina prošlog veka živela patrijarhalno, te da
su muški članovi porodice, od oca do braće, odlučivali o školovanju, pa čak i načinu
odevanja ili kretanja sestara.
Svadbena veselja su pravile imućnije porodice, a po mladu se išlo fikarijerima, a
svatovi su išli peške.
Asim Nikšić kaže da je tada zdravstvo bilo na veoma niskim granama, jer je
postojala bolnica sa šest soba, koju je napravila Zetska banovina 1928. godine, a
bila je smeštena gde je danas Dečije odeljenje.
“Postojale su dve muške bolesničke prostorije, jedna ženska, lekarska soba,
ambulantna i magacin. Međutim, glavna zdravstvena zaštita nalazila se u Domskom
sokaku, u ulici Rasima Halilovića, gde je bila drvena baraka koju smo zvali
Higijenski zavod. Nemačka je nakon rata, reparacijom, dala odštetu Jugoslaviji i
napravila se ta drvena zgrada gde su se lečila i deca i odrasli. Tu su se obavljali
pregledi, primale su se inekcije, a i lečile zarazne bolesti. Nakon što je porušena
nastala je zgrada Bor”, priča Asim.
Ističe da u selima nije bilo bolnica ili ambulanti, te da su ljudi sa sela morali da
dolaze kod rodbine u grad ako su morali da se leče ili primaju terapiju.
“Spoj sela i grada je bio neverovatan, čak je to odigralo ulogu da se mnogo naroda
spasi gladi, jer kad ti neko dođe u musafirluk obično donese seoske proizvode poput
sira, hleba, voća i povrća. Smatram da je selo imalo veliku ulogu za grad što se
sada retko to pominje. U gradu se u to vreme nije ništa gajilo, osim u zoni gde se
nalazi Selekavac. Tamo se gajilo voće, povrće, sejao se duvan. Selakovac je bio
žitnica za Pazar, a od Pojila do škole na Dojeviću postojale su samo dve zgrade.
Jedna je bila Demirov han sa gornje strane, a druga je bila Žunića magaza gde su
oni brali voće i povrće, pa prodavali namernicima”, priseća se Asim.
Kaže da su iz brojnih zadruga, koje je država formirala, poput knjigovostvene,
obućarske, krojačke, proistekle fabrike obuće, trikotaže, konfekcije, koje su u
jednom periodu bile žila kucavica grada.
“U gradu je bilo sedam – osam slastičara. Postojale su dve vrste pekara, jedne za
proizvodnju hleba, ćahija i simita, a druge su služile da u njima ispečeš ono što nisi
mogao kući, jer nisi imao ognjište ili šporet, pa si mogao đuveč, pitu ili nešto slatko
da poneseš na pečenje. Intersantno je pomenuti da se hleb prodavao upisivanjem
duga u svesku, jer ljudi nisu imali para da ga kupuju svaki dan i kada bi primili
platu, platili bi dug pekaru. Generalno, pekare su bile na istim mestima kao i danas,
svaki sokak je imao svoju i one su obično bile smeštene u negde u ćošku”, priča
nam Asim.
Priseća se da tada nije bilo prilika da se kupuje garderoba, te da su se Novopazarci
svim potrebštinama snabdevali utorkom, koji je bio pijačni dan.
“Ako kojim slučajem ne izađeš utorkom na pijac, onda celu nedelju dana ne bi bio u
situaciji da kupiš nešto, jer su dućani bili prazni. Utorak je bio jedini dan za
nabavku stvari za život. U staroj čaršiji su postojale dve- tri radnje u kojima su se
pravile kovane opanke, ekser i auto guma, a one su se nosile bez čarapa.
Vremenom, 70-ih godina veće firme su počele da otvaraju radnje, poput Borova,
Partizana ili Prvog maja i građani su primajući plate počeli da se kvalitetnije
oblače”, kaže ovaj Novopazarac.
Ifeta pojašnjava da se tada u prodavnicama uglavnom kupovala metraža, od koje
se onda krojila garderoba.
“U gradu je bilo nekoliko krojačkih radnji, a veoma su bile popularne i dobre
krojačice za žene. Znalo se koja lepo šije haljine ili koja šije pidžame. Bilo je žena
koje su od vune plele sve što je potrebno za zimu, džempere, prsluke, čak i majice,
veš dugi”, priseća se ona.
Asim priča da su autobuski polasci tada bili veoma retki, te da se za Sjenicu
putovalo samo četvrtkom.
“Polazio bi u ujutru u šest sati, a povratak bi bio, zavisno od godišnjeg doba, leti u
pet popodne, a tokom zime u tri popodne. Ako propustiš taj autobus, odlazak za
Sjenicu bio bi nemoguć, jedino ukoliko želiš peške da kreneš. Za Tutin su autobusi
bili nešto češći, zbog jače veze između Pazara i Berana”, kaže Asim.
A.Bajrović
