Zamislite da ste lišeni slobode, izloženi teškom nasilju i poniženju u zatvorenom prostoru, bez mogućnosti da pobegnete ili dobijete pomoć. Upravo takvo iskustvo opisuje 42-godišnja Palestinka iz severne Gaze, koja tvrdi da je bila zatočena u izraelskom pritvorskom centru Sde Teiman.
Njeno svedočenje deo je izveštaja organizacije Euro-Mediterranean Human Rights Monitor, nezavisne organizacije sa sedištem u Ženevi, osnovane 2011. godine, koja dokumentuje kršenja ljudskih prava u Evropi i na Bliskom istoku. Njeni nalazi često se koriste i u izveštajima Ujedinjenih nacija.
Izveštaj, pod nazivom „Another genocide behind walls“, opisuje ono što autori navode kao organizovanu i sistematsku politiku zlostavljanja i ponižavanja palestinskih pritvorenika – muškaraca, žena i dece – u izraelskim zatvorima od oktobra 2023. godine.
Svedočenja nisu opšte tvrdnje, već detaljni opisi fizičkog i psihičkog nasilja, prinude i ponižavanja, koji, kako se navodi, imaju za cilj da slome ne samo pojedince već i čitave zajednice.
Istraživači koji su radili na izveštaju navode da je sam proces prikupljanja podataka bio izuzetno težak.
„Suočili smo se sa složenim profesionalnim i psihološkim izazovima dok smo prikupljali svedočenja“, rekla je Maha Huseini, zadužena za komunikacije u organizaciji.
„Slušanje ljudi koji kroz suze opisuju pretrpljeno nasilje kod nas je izazivalo dubok osećaj bola.“
Dodaje da su članovi tima doživeli tzv. „posrednu traumu“, odnosno psihološko opterećenje koje nastaje kada se intenzivno suočavaju sa tuđim traumatičnim iskustvima.
Prema navodima organizacije, prikupljeno je više stotina svedočenja u periodu od oktobra 2023. do oktobra 2025. godine. U konačnom izveštaju objavljeno je 25 detaljno obrađenih slučajeva, dok su ostali korišćeni za identifikovanje obrazaca, ali nisu javno objavljeni zbog bezbednosnih razloga ili na zahtev žrtava.
Podaci su prikupljani kombinacijom ličnih intervjua i bezbednih daljinskih komunikacija, uz korišćenje šifrovanih kanala kada direktni susreti nisu bili mogući. U pojedinim slučajevima kontakt je uspostavljen preko porodice, advokata ili medicinskog osoblja.
Svaki slučaj je dodatno proveravan kroz interne registre, biografske podatke i vremenske okvire pritvaranja, kako bi se izbegle greške ili dupliranja. Korišćeni su standardi poput Istanbul protokola Ujedinjenih nacija za dokumentovanje torture.
Istraživači su naveli da su koristili metode koje izbegavaju sugestivna pitanja, te su svedočenja proveravana kroz više izvora i u više faza. Identiteti su potvrđivani gde god je to bilo moguće, uz zaštitu osetljivih podataka.
Lokacije koje se pominju u izveštaju, poput pritvorskih centara Damon, Zikim i Anatot, proveravane su upoređivanjem više nezavisnih svedočenja i dostupnih pravnih i logističkih podataka.
Autori ističu da se ne radi o izolovanim slučajevima, već o obrascu koji traje godinama, ali da je od oktobra 2023. došlo do povećanja obima i intenziteta navodnih zloupotreba.
Navodi se i da su određeni zakoni i vanredne mere stvorili uslove u kojima je nadzor nad pritvorskim centrima ograničen, uključujući zabranu pristupa međunarodnim organizacijama poput Crvenog krsta.
Izveštaj pominje i posete izraelskih zvaničnika zatvorima, uz medijsko praćenje, kao i navode o neprimerenom postupanju prema pritvorenicima.
Prema pojedinim svedočenjima, u zatvore su ulazili i civili koji su posmatrali pritvorenike i odnosili se prema njima na ponižavajući način.
„Izraelski vojnici su dovodili civile da gledaju zlostavljanje dok smo bili pretučeni i poniženi“, navodi jedan od svedoka.
Dodatni izveštaj Norveškog saveta za izbeglice ukazuje na porast nasilja i na Zapadnoj obali, gde se, prema navodima, nasilje koristi kao sredstvo pritiska na palestinsko stanovništvo.
Organizacija Save the Children takođe beleži pogoršanje uslova za pritvorenu decu i porast slučajeva nasilja nad njima.
Autori izveštaja tvrde da ovi slučajevi predstavljaju deo šire strategije potčinjavanja i da postoji ograničena odgovornost za počinioce.
Zaključuju da prikupljeni dokazi predstavljaju ozbiljan materijal koji je teško ignorisati, ali naglašavaju i težinu posla koji su obavljali.
„Najviše nas je iscrpljivala etička odgovornost dokumentovanja ovakvih slučajeva“, rekla je Huseini.
„Morali smo da pronađemo balans između potrebe za dokazima i zaštite žrtava od dodatne traume.“
izvor: TRTWorld
