Deponija, politika i stvarnost: Problem za koji svi traže rešenje, ali ga niko ne želi u svom dvorištu
Gotovo godinu dana traje rasprava o otpadu, deponijama i budućem načinu upravljanja smećem u Novom Pazaru, Tutinu, a odnedavno i Sjenici.
U međuvremenu, cene usluga rastu, otpad se transportuje na druge lokacije, a nezadovoljstvo građana raste uporedo sa poskupljenjima.
I građani imaju pravo da budu nezadovoljni.
Kada se problem ne rešava mesecima, prirodno je da se postavlja pitanje ko je odgovoran i zašto rešenja nema.
Međutim, da li je u praksti zaista tako jednostavno?
Kada se tema pogleda malo dublje, postaje jasno da se ne radi o problemu koji pogađa samo jedan grad ili jednu lokalnu vlast.
Naprotiv.
Poslednjih godina širom Srbije beleže se protesti protiv novih deponija, transfer stanica i centara za upravljanje otpadom. Građani u mnogim sredinama poručuju isto – otpad mora negde da se rešava, ali ne u njihovoj blizini.
To nije slučaj samo u Srbiji.
Istraživanja sprovedena širom Evrope pokazuju da se stotine hiljada postojećih i nekadašnjih deponija danas smatraju potencijalnim ekološkim problemom. Prema podacima Evropske agencije za životnu sredinu i više naučnih studija, veliki broj deponija nalazi se u područjima podložnim poplavama ili u blizini vodotokova i izvorišta podzemnih voda. U Italiji su, na primer, pojedine deponije evidentirane u slivu reke Po, dok su u Nemačkoj i Holandiji identifikovane lokacije u područjima sa povećanim rizikom od plavljenja usled klimatskih promena. Upravo zbog takvih iskustava standardi za izbor novih lokacija danas su znatno stroži nego ranije, a posebna pažnja posvećuje se udaljenosti od naselja, izvora pijaće vode, zaštićenih prirodnih područja i zona rizika od poplava.
Upravo tu nastaje najveći problem.
Savremeno upravljanje otpadom više ne podrazumeva samo pronalazak prostora gde će se smeće odlagati. Potrebno je pronaći lokaciju koja zadovoljava ekološke, urbanističke, geološke i saobraćajne uslove, a zatim dobiti i podršku lokalne zajednice.
A upravo taj poslednji uslov često se pokazuje kao najteži.
Gotovo da ne postoji sredina u kojoj građani bez otpora prihvataju izgradnju deponije, transfer stanice ili regionalnog centra za upravljanje otpadom. Razumljivo je da niko ne želi potencijalne rizike u blizini svog doma, zemljišta ili izvora vode.
Zbog toga se lokalne samouprave često nalaze u svojevrsnoj pat poziciji.
Sa jedne strane postoji obaveza da se problem otpada reši. Sa druge strane, svaka predložena lokacija nailazi na protivljenje dela javnosti. Rezultat je situacija u kojoj postojeći problem ostaje, a novo rešenje ne može da zaživi.
To, naravno, ne znači da lokalne vlasti ne treba kritikovati niti da su oslobođene odgovornosti. Građani imaju pravo da traže transparentnost, jasne planove, rokove i objašnjenja. Ali je isto tako važno razumeti da se pitanje otpada ne rešava političkim sloganima niti prostim prebacivanjem krivice.
Jer čak i kada bi novac za projekat bio obezbeđen, ostaje možda najteže pitanje od svih:
Gde pronaći lokaciju koju će prihvatiti i struka i građani?
Dok se ne pronađe odgovor na to pitanje, Novi Pazar, Sjenica, Tutin i mnoge druge sredine nastaviće da se suočavaju sa istim problemom – svi traže trajno rešenje za otpad, ali retko ko prihvata da se objekti neophodni za to rešenje nalaze u njegovoj blizini.
Upravo zato je neophodan otvoren dijalog, zasnovan na činjenicama, a ne na emocijama i političkim podelama. Jer otpad nije problem jedne vlasti, jedne stranke ili jednog grada.
To je problem savremenog društva sa kojim se, kako pokazuje iskustvo Srbije i Evrope, bore gotovo svi.
