U januaru 1965. godine NIN je u rubrici „Ljudske drame“ objavio priču o trojici kanadskih avijatičara koji su nakon pada aviona u ledene vode kod Grenlanda proveli čak dvanaest dana boreći se za goli život.
Sve je počelo oktobra 1943. godine kada je motor na starom bombarderu otkazao tokom leta iznad severnog Atlantika. Piloti Bob Kofman, Ronald Snou i Norman Grinevej bili su primorani da avion spuste na uzburkano more, oko 40 kilometara od obale Grenlanda.
Nakon prinudnog sletanja uspeli su da se domognu gumenog čamca i tokom duge polarne noći krenu ka kopnu. Posle gotovo osamnaest časova provedenih na ledenoj vodi stigli su do surove stene koju su Eskimi zvali Umanarsuk – „stena koja ima oblik srca“.
„Tri pilota nisu ni slutila da će to biti najnemilosrdnije srce koje je ikad postojalo“, zapisao je tada NIN.
Na ogoleloj steni, bez zaklona i gotovo bez hrane, započela je njihova borba za opstanak. Raspolagali su sa nekoliko komadića čokolade, dvanaest kocki šećera, mlečnim pilulama i malom količinom vode. Dane su provodili pokušavajući da privuku pažnju aviona koji su prolazili iznad njih, ali bez uspeha.
Kako su prolazili dani, stanje je postajalo sve teže. Ledeni vetrovi, sneg, glad i promrzline uzimali su danak, a uskoro su počele i halucinacije.
„Osmi, deveti i deseti dan bili su najteži, jer je trebalo na svaki način boriti se protiv strahovitih halucinacija“, navodi se u tekstu.
Jedan od pilota, Norman Grinevej, zadobio je teške promrzline nogu i više nije mogao da hoda. Uprkos tome, trojica prijatelja nisu odustajala.
Spas je stigao tek dvanaestog dana kada je mali norveški brod uhvatio njihove signale i prišao steni. Kada su ih pronašli, svi su bili na ivici smrti.
Posledice su bile teške. Grineveju su amputirane obe noge, dok su sva trojica pretrpela ozbiljna oštećenja od hladnoće. Ipak, nakon višemesečnog oporavka uspeli su da prežive i vrate se životu.
Lekari su kasnije procenili da verovatno ne bi izdržali ni još jedan dan na ledenoj steni.
Izvor: NIN (arhiva)
