ALEPO – Šesnaest meseci nakon što je otišao u ISIL-ov kalifat u Siriji, verujući u idealan život u potpunom verskom okruženju – Hilmi Bošnjak, pobegao je na Balkan. Bio je razočaran onim što je tamo vidio.
“Tamo nije bilo ničega, nema struje, nemaš knjigu, nemaš internet, ništa”, ispričao je Hilmi.
“Imao sam kod sebe 400 eura koji su brzo potrošeni na hranu i osnovne potrepštine. Prijavio sam se u kancelariju za bolesne gde sam dobijao 50 dolara mesečno. Moja supruga je pomagala starijim ženama pa su joj one ponekad davale skromnu naknadu. A ja sam ludeo svo vreme i gledao kako da spasim porodicu i pobegnem odande”, priseća se Hilmi.
“Tu nema prirode, nema trave, sve je uvenulo, napušteno. Pogledaj ove navodne ovce kako su mršave. Sve što smo mogli da radimo je da prošetamo malo okolo”, navodi Hilmi za Balkan Insight, a onda pokazuje i fotografije svoje poridice i prijatelja.
Neki od njih nisu nikada uspeli da pobegnu iz Sirije. S druge strane tvrdi da neki koji su propagirali i strogo implementirali rigidna verska pravila, sami nisu pratili ta pravila, nego su uživali u svim dozvoljenim, ali i nedozvoljenim ovozemaljskim blagodatima.
Hilmi, koji ima i bosansko i crnogorsko državljanstvo, samo je jedan od 250 ljudi koji su se vratili na Balkan nakon što su neko vreme proveli u ratnim zonama Sirije i Iraka.
Poput Hilmija, mnogi su odlučili da napuste Bliski istok jer su se razočarali ISIL-om.
Iako mnogi povratnici tvrde da u Siriju nisu otišli kako bi ratovali, države na Balkanu ih tretiraju kao teroriste i to na osnovu niza zakona koji su usvojeni 2015. godine i koji kažnjavaju učesnike u stranim sukobima.
Neki od povratnika su čak i završili na sudu nakon povratka na Balkan. Nakon svega što su prošli, počeli su uveravati ostale muslimane da ne ponavljaju njihove greške i ne odlaze na ratišta na istoku.
Život u kalifatu
Kada je Hilmi, koji je vernik ceo svoj život, čuo da je Islamska država proglasila kalifat, bio je odlučan u ideji da tamo ode i uveri se je li život tamo zaista u skladu sa šerijatskim principima idealnog islamskog društva.
Hilmijeva destinacija je bila provincija Alepo gde se već nalazio njegov prijatelj iz Podgorice. On ga je uverio da u kalifatu ništa ne nedostaje, da su borbe daleko od mesta gde oni žive i da Hilmi i njegova porodica tamo mogu ostati kao njegovi gosti. Takođe ga je uverio da se od njega ne traži da pristupi mudžahedinima, što kako tvrdi, nikako nije ni želeo ni mogao zbog svojih uverenja i lošeg zdravstvenog stanja.
“Moj plan je bio da prvo odem tamo i proverim kakva je stvarno situacija i ako je zaista onako kako su mi opisali da se nakon nekoliko nedelja vratim kući, prodam kuću i stalno se preselim u Siriju”, kaže Hilmi.
Ali kad je stigao u Siriju u februaru 2015. godine, dočekale su ga loše vesti: njegov prijatelj je poginuo u borbama kod Kobanija. Kako su se borbe oko Kobanija pojačavale i ISIL-ove snage počele gubiti bitku, Islamska država je uvela vanredno stanje, oduzela pasoše svim strancima koji su tek došli i obavestila ih da ne mogu napustiti kalifat jer su “već stigli u savršeno društvo”. Jedan Bošnjak koji je takođe živeo u kalifatu je jamčio za Hilmija i njegovu porodicu, pa su prebačeni u kuću zajedno s još nekim arapskim izbeglicama iz Kobanija.
Nekoliko meseci kasnije Hilmi je dobio devastirano imanje na periferiji grada na turskoj granici, gde su on i njegova porodica živeli više od godinu dana. Hilmi kaže da je u Siriji srio puno ljudi sa Balkana.
“Došlo je puno naših ljudi, Bosanaca najviše, bilo ih je iz Srbije, iz Crne Gore. Ali bilo je svakakvih. Bilo je pravih vernika i dobrih ljudi, ali i kriminalaca koji su bežali od zakona. Gledao sam neke kako snimaju video klipove, poziraju s oružjem, pričaju svašta, a nisu bili u ratu ni jedne sekunde”, kaže Hilmi.
Kako su se napadi režima Bašara al-Asada i njegovih ruskih prijatelja intenzivirali, tako se i situacija u gradu brzo promenila. Mjesto je postalo neprepoznatljivo – ulice su bile prazne, zgrade uništene, a puno ljudi je poginulo.
“Jednostavno si bespomoćan, odeš u podrum ili ispod stubišta, zagrliš dete i moliš Boga da te spasi”, kaže Hilmi.
Odmah po dolasku je shvatio da kalifat Islamske države nije to što je mislio i počeo je tražiti načine za beg kako bi spasio porodicu. Jednom je uspeo noću stići do granice s Turskom, ali su ih turski granični policajci vratili nazad i to pucajući im iznad glava. Kasnije je uspeo pronaći Sirijca koji mu je ponudio svoju pomoć da pobjegne u Tursku, a za to je tražio 1500 dolara.
“Uspeo sam da se čujem s mojima kod kuće i rekao im da prodaju sve što imam u stanu, tepih, bojler, sto i da mi šalju novac”, priseća se Hilmi.
Kako bi pobegao s teritorija koje je kontrolisao ISIS, Hilmi je morao da se iskrade i pređe preko minskog polja i ograde s bodljikavom žicom.
Uspeo je da preživi zahvaljujući lokalnom vodiču. Međutim, kada je ušao u Tursku, bio je uhapšen i proveo je dva i po meseca u pritvoru za izbjeglice iz Sirije i Iraka.
“Iz jednoga zatvora sam prešao u drugi i samo mi je jedna misao tada bila u glavi – “šta sam uradio svom detetu”, priznaje Hilmi.
Turske vlasti su ponudile ili da ga pošalju u njegovu zemlju ili da ode u neku od država koja ga želi primiti. Hilmi je odlučio da će se vratiti kući gde je ubrzo bio uhapšen zbog optužbi za terorizam.
Za razliku od Hilmija, koji tvrdi da je u Siriju otišao kako bi živeo svoju veru i živeo u pravednom društvu za sve, mnogi ljudi sa Balkana su na Bliski istok otišli zbog novca.
S bogatim iskustvom koje su stekli u ratovima u bivšim državam Jugoslavije devedesetih godina, postali su vredan deo u redovima islamističkih snaga.
indeksonline.rs/Express.hr
