Piše: Eldin Ćorović
Najteže je kad zgrešiš, a ostaneš živ. Kad znaš šta si učinio, ali ne znaš šta ćeš s tim znanjem. Nešto u tebi ne da da priznaš. Ne zbog drugih. Već zbog toga što bi priznanje značilo da više nikada nećeš moći da zaboraviš.
Jer čovek koji ćuti o svojoj krivici još uvek se nada da će ga jednog jutra ostaviti na miru. Da će savest sama prestati da kuca. Da će zlo koje je učinio nekako samo da se ugasi. Ali neće.
Zato neki pokušaju drugo. Ne da zaborave, nego da preoblikuju. Da učine nešto još gore, ali lakše za podneti — da sruše onog ko je čist. Da ga upakuju u blato, da mu nategnu senku preko obraza i kažu: “Evo, ni on nije bolji.”
To nije osveta. To je slabost. Kukavičluk obučen u opravdanje.
Ljudi koji govore o istini najglasnije često su najdalje od nje. Onaj ko zna šta je istina, obično ćuti. Ne zato što se boji, već zato što zna da istina ne treba da viče. Samo stoji. I čeka. I kad svi odu, ostane. Nema gde da ide.
A ovi drugi — ovi što lažu — u njima je nešto ranjeno. Nešto ogoljeno, pa postalo agresivno. I umesto da se zariju u sebe, oni se okrenu ka onima što ih podsećaju na ono što nisu uspeli biti. To je ono što ne mogu da oproste — ne tvoj ponos, ne tvoju istinu, već tvoje postojanje koje dokazuje da se drugačije moglo.
Zato govore. Šire. Vuku po podu. U ime istine, pravde, balansa, slobode… sve su to reči koje više ništa ne znače kad ih izgovori neko kome je savest otišla na spavanje.
A najviše ih boli to što ih ti ne gledaš. Što ćutiš. Što se ne braniš. Jer kad bi se branio, dao bi im smisao. Pokazao bi da si kao oni — ranjiv, uvređen, potreban potvrde. Ali kad ćutiš, kad stojiš pravo, bez reči i bez mržnje, ti si njihova kazna.
I možda će te ocrniti. Možda će te ogovarati. Neki će im poverovati, neki će ti okrenuti leđa. Možda nećeš moći ništa da im uzvratiš.
Ali ima nešto što nikad neće moći da pobede: tvoje ogledalo. Jer ono zna. I njihovo zna. Samo što ga oni ne gledaju.
A ti i dalje možeš.
I to im je kazna veća od svake osude.
