NOVI PAZAR – Glavni specijalni tužilac Milivoje Katnić je kao sudija izvestilac imao najznačajniju ulogu u donošenju oslobađajuće pravosnažne presude Apelacionog suda od 20. novembra 2007.godine kojom je kontroverzni, i nekoliko puta ranije osuđivan, biznismen Branislav Brano Mićunović oslobođen optužbi za teško ubistvo Radovana Raca Kovačevića iz bezobzirne osvete. Tom presudom su do sada nekoliko puta javno mahali funkcioneri Demokrata i Demokratskog Fronta u susret nikšićkim izborima i vezano za nacrte tužilačkih zakona, upirući prst na Katnićevu ulogu u procesu veka.
Priča je počela u ranim jutarnjim satima 7. oktobra 2000. godine kada je Nikšićanin Radovan Kovačević teško ranjen u oružanom obračunu u kazinu hotela „Podgorica“ koji su držali Branislav Mićunović i Savo Grbović. Na njega je pucao Cetinjanin Petko Pešukić kome je onda Nikšićanin Zdravko Lopušina prišao sa leđa, u rvanju oteo pištolj i ispalio u Pešukića nekoliko metaka momentalno ga usmrtivši. Nakon ranjavanja, Kovačevića su prebacili u Klinički centar njegovi prijatelji Stanko Milović i Emil Osmanagić zajedno sa policajcem posebnih jedinica MUP-a Dragoljubom Mrvaljevićem čija jedinica je bila smeštena u hotelu „Podgorica“ i koji se zatekao u hotelu nakon što mu se završila smena.
U optužnici Višeg tužioca u Podgorici, koju je na glavnom pretresu zastupala zamenica Vesna Jovićević (nedavno pomenuta u aferi Stanovi), piše da je Branislav Mićunović istog dana u ranim jutarnjim satima „na ulazu u Urgentni blok KBC Podgorica lišio života Kovačević Radovana iz Nikšića iz bezobzirne osvete i pri tome umišljajem doveo u opasnost život još dva lica, na način što je prišao vozilu „audi“ A6 oznaka BD… kojim je, nakon događaja iz tačke dispozitiva optužnice prevezen povređeni Radovan Kovačević, i u trenutku kada su Mrvaljević Dragoljub i Vojičić Dragoslav iz Podgorice izvlačili Kovačevića iz vozila kroz otvorena zadnja leva vrata, da bi ga uneli u Urgentni blok radi ukazivanja lekarske pomoći, optuženi je iz revolvera nepoznate marke cal.38 specijal u pravcu Kovačevića ispalio tri projektila koji su ga pogodili nanoseći mu teške i po život opasne telesne povrede… sveteći se na taj način zbog prethodnog ubistva Pešukića Petka iako je u tom trenutku znao da Kovačević nije izvršio ovo delo“. Kovačeviću je pucano u glavu dva puta i jednom u desno rame. Tužilac je naveo da je smrt Kovačevića nastupila usled razorenja mozga i kičmene moždine i iskrvavljenja i da je Mićunović pritom doveo u opasnost živote još dve osobe „jer je postojala mogućnost da budu pogođeni ispaljenim projektilima, kao i rikošet projektila koji je udario u betonski pod u njihovoj blizini“.
Suđenje koje je usledilo je zaokupiralo crnogorsku javnost zbog kontroverznog pedigrea optuženog Mićunovića koga mnogi smatraju za vladara podzemlja i desnu ruku državno-partijskog vrha Crne Gore. Shodno tome, kritičari su tvrdili da je država imala veliki interes da ishoduje povoljnu presudu za Mićunovića.
Veće Višeg suda u Podgorici kojim je predsedavao sudija Radovan Mandić je presudom od 12. juna 2001. godine oslobodilo Mićunovića optužbe za ubistvo i ukinulo mu pritvor u kome je bio od 7.oktobra 2000. godine. Presudi su prethodile promene iskaza ključnih svedoka davane u policiji, istražnom postupku i glavnom pretresu. Takođe, svedoci, osim Okice Mujovića, su tvrdili na glavnom pretresu da nisu videli optuženog Mićunovića da drži pištolj u ruci i da puca već su ga samo videli da je stigao blizu ulaza u Urgetni blok i kretao se okolo. Mujović je na sudu izjavio da je vedio ispruženu desnu ruku Mićunovića u kojoj je bio pištolj koji je bio „poluokrenut dole i u pravcu Kovačević Radovana u kom momentu čuje još jedan hitac, pri čemu ne vidi da se iz pištolja Mićunovića ispaljuje taj hitac ali vidi da dolazi od njegovog pravca…“. Sudsko veće sudije Mandića je odbacilo njegovo svedočenje kao neverodostojno jer je utvrdilo da se on nije nalazio na mestu odakle je mogao biti očevidac kao i da ga drugi svedoci nisu primetili. Sudsko veće je takođe odbacilo i svedočenja drugih svedoka, osim sanitetskih radnika, zaključivši da oni zapravo nisu bili na mestima na kojima su tvrdili da su bili i time nisu mogli biti očevici predmetnog događaja.
Optuženi Mićunović je nakon testiranja bio negativan na prisustvo barutnih čestica, kako na ruci tako i na odeći.
Jedini nepravosnažno osuđeni u tom procesu je bio Zdravko Lopušina iz Nikšića koji je osuđen na dve godine zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane. Međutim, Lopušina je poginuo nekoliko meseci nakon prvostepene presude tako da je dalji postupak protiv njega obustavljen zbog smrti.
Slučaj se preselio na Vrhovni sud, koji je tada bio drugostepeni sud, i kojim je predsedavao sudija Stevan Damjanović. Njegovo veće je u maju 2004. ukinulo oslobađajuću presudu sudije Mandića zbog bitnih povreda odredbi krivičnog postupka i vratilo slučaj na ponovno suđenje. Vrhovni sud je takođe naložio prvostepenom sudu da svestranije analizira izjave sanitetskog osoblja Dragoslava Vojičića (koji je samo „primetio ruku muškarca, u stvari podlakticu koja je bila gola i ta ruka ide prema povređenom“) i Milorada Krsmanovića, kao i da treba suočiti svedoke policajca Mrvaljevića i sanitetskog radnika Vojičića.
Sudija Mandić nije izvršio suočenje i u ponovljenom postupku 10. februara 2005.godine, opet doneo oslobađajuću presudu. Viši tužilac se žalio na presudu po objavljivanju i žalbeni postupak se preselio na upravo novoformirani Apelacioni sud čije adaptiranje prostorija je završeno u martu 2005. a u aprilu iste godine počinje sa radom. Apelacioni sud je preuzeo 172 „Kž“ drugostepena krivična predmeta od Vrhovnog suda.
Predmet pod rednim brojem K.br. 79/2004 sudije Mandića dolazi pred petočlano veće sudija Apelacionog suda, po tadašnjem Zakoniku o krivičnom postupku. Dr Vukoman Golubović je bio predsjedavajući veća dok su članovi veća bili Radmila Mijušković, Branimir Femić, Marija Marinković i Milivoje Katnić kao sudija izvestilac. Izvestilac je inače, i u procesnom pravu i u praksi uvek onaj označen kao posljednji član u uvodu svake presude. Izvestilac po ZKP-u „duži“ predmet, čita, objašnjava, preduzima sve druge radnje ali i priprema predlog presude sudskom veću. U praksi sudija izvestilac je glavna osoba koja određuje smer u kome će odlučivati sudsko veće, kako je Monitoru reklo nekoliko pravnih stručnjaka.
Do formiranja Apelacionog suda Katnić je bio neraspoređeni vojni sudija nakon što je Skupština Crne Gore donela zakon o prestanku rada Vojnog suda i Vojnog tužilaštva u aprilu 2004.
Na konferenciji za štampu od 24. februara ove godine, specijalni tužilac Katnić je na pitanje novinara da li je bio član sudskog veća Apelacionog suda koje je opravosnažilo oslobađajuću presudu Branislavu Mićunoviću odgovorio da je bio član toga veća i da je glasao za oslobašajuću presudu. Prećutao je da je bio sudija Izvestilac.
Katnić je na pressu izjavio da se nikad nije sreo ni s Branom Mićunovićem, ni s bilo kim njegovim dodavši da „on (Mićunović) i njegovi i ja smo se razdvojili 1400. godine, kad smo imali zajedničkog pretka“. Takođe Katnić je optužio jednog od lidera DF-a Milana Kneževića i jednog od vlasnika Vijesti Željka Ivanovića da su entiteti „koji pokušavaju da krv nesrećnog momka stave na ruke mene i moje porodice“.
Više državno tužilaštvo i tužiteljka Lepa Medenica su Vijestima 10. novembra 2019. godin, izjavili da VDT ne traži ubicu pokojnog Kovačevića nakon što su Mićunović i još dve osobe oslobođene optužbe. Tada je VDT uputio novinarku „da sve odgovore na pitanja iz vašeg e-maila možete naći u predmetnoj presudi“.
U dotičnoj presudi Apelacionog suda kao i onoj od Višeg suda zaključuje se da je ubica Kovačevića zapravo pokojni Petko Pešukić koji mu je i naneo povrede u kazinu hotela „Podgorica“ od kojih je iskrvario, usled čega je nastupila smrt. To je bio stav domaćih veštaka i Komisije veštaka Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu. Po tom stanovištu, koje je za kritičare upitno, Kovačević je već bio mrtav kad je doveden pred Urgentni blok. Sve i da je dokazano da je Mićunović pucao u mrtvog Kovačevića (po nalazu veštaka), ne bi bio osuđen za ubistvo već za neko blaže delo poput izazivanja opšte opasnosti ili u najgorem, za pokušaj ubistva. Međutim, u sudskoj praksi kod nas i u regionu ne postoji presedan slične vrste, pa ostaje nejasno da li bi uopšte i kako odgovarao.
Državno tužilaštvo se nakon pravosnažne presude nije bavilo identitetom pucača makar radi utvrđivanja da li je počinio krivično delo izazivanja opšte opasnosti. Pucač je najverovatnije došao ispred Urgentnog bloka u uverenju da je Kovačević još živ.
Inače izuzetno složeni i javnosti poznati predmet ubistva Kovačevića se ne spominje u zvaničnoj biografiji Glavnog specijalnog tužioca.
U vreme ponovljenog suđenja Vrhovna državna tužiteljka je bila Vesna Medenica, koja će mesec dana nakon pravosnažne oslobađajuće presude Branislavu Mićunoviću doći na čelo Vrhovnog suda Crne Gore. Osim nje i Katnića posrećilo se i predmetnom istražnom sudiji Mušiki Dujoviću koji će kasnije doći na čelo Apelacionog suda.
Autor: Jovo Martinović
