Mnogi građani veruju da će njihova imovina automatski pripasti državi ukoliko nemaju decu. Međutim, prema važećem Zakonu o nasleđivanju, država postaje naslednik tek kada ne postoji nijedan zakonski naslednik.
Kada osoba premine bez potomaka, pravo na nasleđe najpre imaju članovi najuže porodice. Ukoliko je preminuli bio u braku, supružnik nasleđuje zajedno sa roditeljima preminulog. Ako roditelji nisu živi, njihov deo prelazi na braću i sestre, odnosno njihove potomke.
U slučajevima kada nema ni dece ni supružnika, pravo na nasleđe imaju roditelji. Ako ni njih nema, zakon predviđa dalje nasledne redove, pa na red dolaze braća i sestre, njihova deca, bake i deke, stričevi, ujaci, tetke i drugi krvni srodnici.
Tek kada se utvrdi da ne postoji nijedan zakonski naslednik, imovina prelazi u državnu svojinu. Pravnici ističu da su takvi slučajevi relativno retki.
Važnu ulogu ima i testament. Osoba može unapred odrediti kome želi da ostavi svoju imovinu, bez obzira na to da li je reč o partneru, prijatelju, rođaku ili humanitarnoj organizaciji. Da bi bio punovažan, testament mora biti sastavljen u skladu sa zakonom.
U situacijama kada preminuli nema poznate naslednike niti je ostavio testament, sud i nadležni organi pokreću postupak utvrđivanja mogućih naslednika. Takvi postupci mogu trajati mesecima, a ponekad i godinama.
Zbog sve većeg broja ljudi koji žive sami ili nemaju potomke, stručnjaci savetuju da se pitanja nasledstva i testamenta rešavaju na vreme kako bi se izbegli budući sporovi i komplikacije među rođacima.
