ZLATIBOR-U nastavku realizacije projekta Olimpijsko srce u Čigoti na Zlatiboru borave dve bivše rukometašice koje su sa reprezentacijom Jugoslavije osvajale najveća odličja u perodu od 1965. do 1971. godine. I dalje vitalne i aktivne, ovih dana su prepešačile duge zlatiborske staze koje su, kako uz smešak kažu, nekada na pripremama za tili čas pretrčavale.
Nekadašnji bek ORK Beograda, Mira Jasić i njena saigračica Leposava Ninković-Spasić borave ovih dana u Čigoti. Sa ovim sportistkinjama vedrog duha koje su osvojile vredna odličja na svetskim prvenstvima, i probijale led gradeći dobre osnove našeg sporta, razgovarali smo o nezaobilaznoj temi, sportu nekad i sad.
„Bosa sam trenirala u početku, na šljaci. Je l` možete da zamislite to? Ne? A prve patike mi je kupio moj trener, tako da smo mi bili ona socijala prava… Treninzi tri puta dnevno, škola, kuća… Odnosno, internat, jer sam ja već bila u internatu u srednjoj školi kad sam počela da se bavim rukometom i na kraju tog srednjoškolskog perioda ide svetsko prvenstvo gde osvajamo srebrnu medalju u Nemačkoj. To je ta medalja koja je omogućila ovaj susret sa vama“, sa osmehom nam priča Mira Jasić.
Slična iskustva ima i njena saborkinja koja je igrala na poziciji levog krila
„Bila je crna šljaka, čini mi se od staklare; imala je sitne opiljke stakla. Ja sam imala velike plikove. To je operisano, ali i dan danas mi je teško, tu gde je taban. A kad sam dobila patike, stavila sam ih kod klupe i opet ušla bosa na teren“, seća se Leposava.
Posle osvajanja srebra u Nemačkoj, 1968. godina je trebalo da bude zlatna godina za naše rukometašice, ali je zbog ulaska Rusa u Prag svetsko prvenstvo otkazano. Ipak, 1971.godine osvajaju srebro na svetskom prvenstvu u Holandiji. Iako je na 71. utakmici postigla 108 golova, zbog jednog nepostignutog odlučujućoj utakmica protiv Mađarica na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1965. Jasićka i danas žali .
„ Ja sam šutirala sedmerac kod rezultata 1 razlike za Mađarice. I da bude nesreća moja veća, prevarim golmanku koja sedne u levi donji ugao, ja promašim ceo gol jer sam samo plasirala loptu. I šta se dešava? Dolazimo u Zagreb prvo, doček, srebrna medalja… A ja neću da izađem iz voza. Ostajem u kupeu i plačem“, tronuto priča Jasićka kojoj se i sada u tonu naziru suze.
O bavljenju sportom danas i mladima koji stupaju u tu arenu, kažu da je sve dosta teže jer se jako mladi odvajau od porodice, školskih obaveza koje moraju da usklađuju sa treninzima, a žrtvujući puno toga lepog ipak ostaje pitanje kolkiko će uspeti u odabranom sportu? Posebna priča je što od prepoznavanja talenta bivaju maksimalno iskorišćeni kako u matičnom klubu, tako u reprezentaciji i kroz „prodaju“ dalje u svetu.
O potezu Olimpijskog komiteta koji ih je doveo u Čigotu imaju samo lepe reči, a o domaćinima još lepše.
„U našoj šetnji mi smo primetili jedan napredak u zelenilu i baštama, u parkovima koji se toliko lepo održava i u čistoći Zlatibora. A Čigota nam pruža jedan dobar tretman. Baš smo prezadovoljne! Ništa nismo izostavile što je doktor Nikolić preporučio“,priča Leposava.
Početkom sledeće sedmice Olimpijsko srce će u Čigotu dovesti još dva olimpijca, uz koja će ona stara, dobra vremena bar na kratko odškrinuti vrata.
Zlatiborpress
