BEOGRAD/NOVI PAZAR – Seksualno zlostavljanje i uznemiravanje u sportu je, po definiciji Međunarodnog olimpijskog komiteta – nametanje neželjenog polnog ponašanja jedne osobe prema drugoj, i takođe obuhvata i svako ponašanje, svake odrasle osobe prema detetu, u cilju seksualnog uzbuđivanja, bilo odrasle osobe, bilo deteta.
Seksualno zlostavljanje u sportu je tabu tema o kojoj se nerado ili nikako ne govori u Srbiji, ali to ne znači da ono ne postoji. Informacija iz Novog Pazara, gde je jedan 28-ogodišnji fudbalski trener, zbog višestrukog silovanja polaznika fudbalske škole, dečaka od 14 godina, osuđen na sedam godina zatvora, deluje još više uznemirujuće ako se zna da je on ponovio delo za koje je već osuđen u Austriji na tri godine.
On se nagodio sa Tužilaštvom što znači da nije poznato koliko je dece zlostavljao.
A pre mesec i po dana, za isto krivično delo, uhapšen je trener juniorskog tima člana fudbalske Superlige Srbije, Radnika iz Surdulice, pošto su dečaci pokazali očevima, a oni policiji i tužiocu, eksplicitne poruke, fotografije, video-snimke i prepiske sa trenerom!
Rezultati istraživanja poražavajući
Ova dva događaja su bila povod da Udruženje “Žene sport društvo” uradi pilot-projekat istraživanja “Seksualno nasilje u srpskom sportu”. Rezultati su poražavajući, a evo kako ih je preneo RTS.
Nedostatak preventive, edukacija, kodeksa, i bilo kakvih formalno-pravnih mera u srpskom sportu, koje bi predupredile ovu pojavu, za koju kažu da deset puta više ugrožava sport u odnosu na doping, pruža velike mogućnosti za zloupotrebu, jer nema nikakve kontrole, a činjenica je da sport, zbog nekih svojih specifičnosti, implicira fizički dodir, nameće autoritet trenera, nejednak odnos moći sa njim, zajedničke svlačionice, tuševe, putovanja, hotele…
A kada se sve to stavi u kontekst srpskog društva koje ima ekstremno visok nivo tolerancije na sve oblike i vidove nasilja, ne čudi što su dobijeni uznemiravajući podaci:
– 55,3% ispitanih je lično videlo/doživelo da im neko pokazuje intimne delove tela ili se svlači nag u seksualnoj konotaciji (27,7% jednom ili dva puta, 18,1% nekoliko puta, 9,6% često), 44,7% nikada;
– 21,1% je doživelo jednom ili dva puta da ih neko dodiruje, stiska i ljubi na način koji je bio seksualno neprijatan i neželjen zbog čega su bili povređeni i posramljeni ( 4,2% nekoliko puta, 3,2% često), 71,6% nikada
– 7,9% ispitanih je doživelo neželjenu analnu ili vaginalnu penetraciju penisa, prstiju, predmeta (1,1 % često, 6,7 % jednom ili dva puta (evropski crni prosek je od 2% do 8%)), 92,1% nikada.
– 31,6% ispitanih lično je videlo da neki sportisti misle da je normalno pristati na neželjeni seksualni odnos radi obećanih boljih sportskih rezultata
– 41,5% je doživelo seksualno nasilje van sporta
– 93,3% napadač je bio muškarac, 6,7% zene
– napadači su imali od 25 do 60 godina
– 94,7% misli da je u sportu neophodna edukacija svih sportista, trenera i sportskih radnika iz seksualnog nasilja
– 93,5% misli da treba da postoji SOS telefon kao podrška žrtvama nasilja
“Zato treba osnažiti decu i roditelje, obučiti sportske stručnjake: trenere, menadžere i sve one koji utiču na sprovođenje strategije sporta, razviti kodekse ponašanja, poboljšati i prilagoditi situaciji propise i sportsku politiku, ali i podići društvenu svest o ovoj temi”, kaže bivša prvakinja Evrope, karatistkinja Nada Sarić, danas trener u Karate klubu Prva petoletka iz Trstenika, koja je i sama svedočila ovoj nemiloj pojavi.
Žrtve ne smeju da ćute
“Ranije se o ovoj temi ćutalo, takva dešavanja su sakrivana i zataškivana i to je proizvodilo velike posledice po osobe koje su doživljavale seksualno zlostavljanje. Većina je napuštala sport, ali i gubila samopouzdanje, ne samo za bavljenje sportom. Raduje me ovaj veliki početak borbe za nečim sto je velika pretnja bezbednom sportu.”
Nada Sarić ističe da najveća opasnost preti od zloupotrebe položaja moći trenera, a zanimljivo je da to potvrđuju i rezultati istraživanja, koji kažu da su najznačajniji faktori koji mogu da izazovu i podstaknu seksualno nasilje – 73,4% dominantno i nasilničko ponašanje trenera.
“Trener je najveći uzor, idol, pa možemo reći i autoritet mladom sportisti koji ima u njega maksimalno poverenje, a problem u dečjoj psihi i duši nastaje kada se sve to zloupotrebi i kada jedna odrasla osoba vešto manipuliše tim devojčicama i dečacima, željnim da daju sve od sebe u sportu i da se dokažu u onome što najviše vole. Oni se dele na devojčice koje su ‘dobre’, jer rade ono što nasilnik želi, i na one koje nisu ‘dobre’. Shodno tome, idu i nagrade i kazne, a kriterijum nije sportski rezultat.”
Ono što je najvažnije jeste da žrtve ne smeju da ćute.
“Najgore što može da se uradi jeste da se ćuti. Poručujem da se otvoreno kaže, možda ne direktno, ali može se uvek reći da ste videli ili čuli, potražite savet, obratite se roditeljima…Teško jeste, ali ćutanjem direktno pomažemo onome ko vrši naselje. Ukoliko se govori o tome, činimo dobro delo za buduće generacije. Cilj je da pobedi dobro, a to ne može ukoliko ćutimo!”
Na društvu i državi i njenim instrumentima je da naprave odgovarajuću atmosferu za siguran sport, kako za sportiste tako i za trenere. U zemljama s dobrom praksom kao što su Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Sjedinjene Američke Države, Australija, dobri načini borbe su kroz edukaciju, kodekse, protokole, ali i specijalne komisije sa SOS telefonom i stručnim licima.
indeksonline.rs/RTS.RS
