Most na Đurđevića Tari nalazi se među 20 najlepših u svetu, prema izboru portala “Brajd sajd”, a o njemu su ostala predanja koja se i dan danas prepričavaju.
– Vekovima, ljudi su gradili mostove kako bi povezali druge krajeve gradova i zemalja. Građeni su da nas povežu jedne sa drugima. “Brajt sajd” prikupio je 20 fotografija mostova i akvadukta koje nas vežu na predivan način i sa sigurnošćuu možemo ih samo nazvati umetnošću – kaže uredništvo “Brajt sajda”.
A most, između sela Budečevica i Trešnjica, zahvaljujući nizu događaja odavno je ušao u legendu. Dugo vremena u narodu je kružila priča da je most delo Lazara Jaukovića, koji ga je i srušio, zbog čega je streljan. Ipak, reč je o delu inženjera Mijata Trojanovića koji je sagradio most, a u vreme njegovog rušenja bio u nemačkom logoru.
Uprkos tome što je ušao pored brojnih novinskih tekstova i u literaturu, stigao je i na film. Neki od njih su i dan-danas nepoznati, jer se priča o mostu prenosila se s kolena na koleno, pa je tako ime projektanta i dalje nepoznato široj javnosti.
Projektant Mijat Trojanović, kasnije je postao profesor Univerziteta u Beogradu. Prilikom gradnje mosta podignuta je najviša drvena skela u svetu! U predvečerje Drugog svetskog rata, sredinom novembra 1940. godine, Trojanović, čiju su zamisao mnogi dočekali sa skepsom, imao je razloga za ponos. Most na Đurđevića Tari bio je završen. Gizdavi lepotan, u pet lukova, od kojih najveći ima raspon od 116 metara, natkrilio je kanjon u dužini od 365 metara.
NAJPOZNATIJI U SVETU – U živopisnom mestu, na raskrsnici puteva koji vode ka Mojkovcu, Žabljaku i Pljevljima, mostom sa pet lukova, visinom od 170 metara iznad plahe lepotice Tare, “preskočen” je kanjon “suze Evrope”, jedan od dva najpoznatija u svetu. Da bi se prešlo sa obale na obalu, trebalo je izgraditi most dug 365 metara. Ni danas taj građevinski poduhvat ne bio bio jednostavan, a kako je bilo u proleće 1937. godine, kada je njegova izgradnja započeta, znali su samo oni koji su u tom podvigu učestvovali i, potom, ispisali njegovu čudesnu istoriju.
Međutim, most nije nikada svečano otvoren. Usledio je rat, okupacija, a arhitekta Trojanović našao se u logoru. Tačno 17. aprila 1941. godine, prvi tenkovi okupatora prešli su preko mosta.
U maju 1942. godine, Italijani i četnici su iz Pljevalja prodirali ka Durmitoru, području koje su kontrolisali partizani. Uvidevši da su u teškoj situaciji, Tito je, kako se priča, doneo odluku da se most sruši, ali tako da bi se kasnije mogao popraviti i koristiti. Moša Pijade, koji je tada boravio na području Žabljaka i komandovao partizanskim jedinicima, poverio je taj zadatak inženjeru Lazaru Jaukoviću koji je partijski zadatak uspešno obavio u zoru 6. maja porušivši najmanji luk na mostu, onaj na levoj obali kanjona Tare. Posle nepuna tri meseca, inženjer Jauković je dospeo u ruke četnika. Na Ilindan, 2. avgusta, oni su ga doveli do samog mosta i tu ga streljali. Skoro na istom mestu gde su Turci davno pogubili Joksima Jaukovića, Lazarevog prapradedu, koji je u Pošćenju, u blizini Šavnika, pokušao da likvidira zloglasnog Smail-agu Čengića, u čemu nije uspeo.
Posle rušenja mosta i streljanja Lazara Jaukovića, kroz narod je krenula priča o njemu kao projektantu mosta, koji je svoje “čedo” morao da “ubije”. Priča je stigla i do Mijata Trojanovića, koji se već nalazio u logoru. Međutim, profesor Trojanović iz poštovanja prema inženjeru Lazaru Jaukoviću nikada nije to demantovao. Kao što to biva, priča je vremenom prerasla u legendu, zabeleženu i na filmu. Don Deland, danski pisac, ovu legendu uzeo je za temu svog romana “Zemlja iza Božjih leđa”. U njemu je Lazar Jauković dobio ime Vuk Crnojević.
SPOMENIK RUŠITELjU
GODINU dana posle oslobođenja most je popravljen. Pored njega je postavljen spomenik hrabrom Lazaru Jaukoviću, koji je glavom platio rušenje mosta. Most je postao prava turistička atrakcija i meta teleobjektiva, zahvaljujući kojima “putuje” širom sveta noseći sa sobom i legendu o “tvorcu koji je bio prisiljen da sruši svoje najlepše delo”.
Novosti
