Gaza je postala mesto na kojem se već godinama pred očima čitavog sveta nižu prizori razorenih naselja, uništenih domova, raseljenih porodica i ogromnog stradanja civilnog stanovništva. I dok slike posledica rata svakodnevno obilaze planetu, jedno pitanje postaje sve teže izbeći – zašto veliki deo sveta, institucija i vlasti bira tišinu ili reakcije koje ostaju samo na rečima?
Ovo više nije tragedija koja se odvija daleko od očiju javnosti. Gaza je dokumentovana gotovo iz sata u sat. Ruševine nekadašnjih stambenih četvrti, porodice koje ostaju bez svojih najbližih i ljudi koji pokušavaju da prežive bez osnovnih uslova za život postali su svakodnevica.
Međunarodni sud pravde još 2024. godine naložio je Izraelu niz obavezujućih privremenih mera u postupku pokrenutom na osnovu Konvencije o genocidu. Među njima su mere kojima se zahteva sprečavanje dela obuhvaćenih Konvencijom, omogućavanje hitno potrebne humanitarne pomoći i sprečavanje i kažnjavanje direktnog i javnog podsticanja na genocid. Sud je kasnije, zbog pogoršanja situacije, dodatno pooštravao svoje naloge.
I upravo zato pitanje odgovornosti ne može biti upućeno samo onima koji neposredno vode rat.
Šta je sa ostatkom sveta?
Šta je sa državama koje imaju političku, diplomatsku i ekonomsku moć da izvrše pritisak? Šta je sa međunarodnim institucijama čija je svrha upravo zaštita civila i međunarodnog prava? Koliko upozorenja, rezolucija, sudskih odluka i snimaka razaranja mora da postoji pre nego što reakcija postane nešto više od saopštenja „duboke zabrinutosti“?
Istorija nas je učila da ćutanje pred masovnim stradanjem nikada nije neutralno.
Kada svet vidi šta se događa, kada postoje institucije, zakoni i mehanizmi zaštite, a stradanje se ipak nastavlja, opravdano je pitati se gde prestaje politička nemoć, a gde počinje odgovornost zbog nedelovanja.
Gaza danas nije samo pitanje Palestine i Izraela. Ona je test međunarodnog poretka koji decenijama tvrdi da postoje granice koje nijedna država ne sme da pređe.
Jer ako međunarodno pravo važi samo onda kada ga je politički zgodno primeniti, kakvu zaštitu ono zaista pruža?
I možda je najteže pitanje od svih upravo ono najjednostavnije:
Ako svet ni pred ovakvim razaranjem i masovnim stradanjem ne može ili ne želi odlučno da reaguje – šta još treba da se dogodi da bi prestao da ćuti?
