Sandžak – Tutin – Ruđa: Planina je pokupila krajeve svojih vrhova i krupnim koracima krenula ka Zapadnom i Istočnom Mojstiru. Neodoljiva tišina, divlja na sve prisutne, bila je prekinuta tumaranjem televizijske ekipe po pešterskim bespućima.
Priroda će nas prihvatiti, pomislila sam: njena sažetost, zavodljiv pogled, uredni vez koji je u visini različitih, oronulih ali ne velikih kuća.
Kao na slici
Unutra samo prošli kroz toliko zaključanih vrata uzanih prolaza i predvorja – poput različitih i izgubljenih drumova – pa smo shvatili da ćemo proći kroz zadnju kapiju, a da nismo valjano ni bili u kući sestara Šaćirović.
Konačno smo stigli do nana, u prostoru koji liči na bošnjačku sobu sa minderima i jastucima. Šemsida i Sulejma su nas prihvatile. – Mogu mnogo da zaključim o čoveku na osnovu rukovanja – rekla je starija sestra veselim glasom. Posmatrale su nas neko vreme, pitajući se da li mogu da nam veruju, ali ne zadugo.
Zanesu vas, očaraju
– Smem li da vas pitam za godine, da ili ne ? – Da – kaže Šemka, nasmejana, ali sada kao da vile sede u uglu sobe i potvrđuju da su sve bajke istinite. – Imam 93 godine i ne ispuštam skoro tespih iz ruku. Mejtep je bio u našoj kući i naučila sam mnogo toga. Hvala Bogu, dobro sam – veli dragocena Šemsida Šemka Šaćirović.
Nisu ni primetile da su izmamile divljenje iz svih krajeva sveta; ali kad god one nešto kažu, Ruđa zatiče sebe kako zanosno pokazuje da razume Sandžak. Sulejma je starom, lijepo oblikovanom rukom dohvatila svoj filđan sa kahvom. Pokret joj je bio gotovo neprimetan, ali budući da su dolazile s nepreglednog prostranstva mirnoće kojim su bile okružene, neizmerno je poštovala svoju stariju sestru. Ona je udala za svojeg devera. Lepo su se slagale dok su živele zajedno, ali ističu da deca treba da idu svojim putem.
Sve se može gde žive ljubav i sloga
– Mi smo jedna velika i srećna porodica. Poštovale smo se uvek isto. Uvek beskrajno. Domaćinski smo mnogo toga radile. Danima smo činile na livadi, na njivi, u štali, u kući… Deca i unučad su kao lek. Brojim 85 godina – naglašava interesantna Sulejma Šaćirović.
Ali zašto da budu ćutljive pored takve lepote i vedrine? Kako to da sandžačka sela ne viču prkosno sa zidina – vrleti?
– Da li vam se stvarno dopala Ruđa? – upitala je zanimljiva Šemka. – Ja volim celu Peštersku visoravan. Više mi se dopada nego stvaran život. Imamo snahu nema je takve na kugli zemaljskoj – zaključila je umiljata Šemsida.
Snaha za primer
Kad na visoravni svaki zimski dan nije isti, kad čak ni zima nije ista u toku jednog dana, mora biti da su nane u pravu. Bogami jesu. Zima kao da je prošla, proleće miriše u vazduhu, a gore, na planini – mećava. Naravno, mladost bi mogla da se vrati, da zastane, da objasni, da pokaže onu sofru na ognjištu koju rođene sestre odavno vide. Uradile bi to da su malo mlađe, da pred sobom – umesto reportera koji su u stanju da kontrolišu svaki otkucaj srca – imale rodni Mojstir.
RTVNP
