Sandžak – Donja Pešter: Točilovo je selo na obroncima Pešterske visoravni. Šapat prirode prekide ćutanje u pitomom kraju. Napolju je stezao mraz. Retki putnici – namernici slikali su neverovatne predele s unikatnim bedemima.
Planina je bila čvrsto prislonjena uz Šuća, nismo želeli da završimo iskrenu priču. Prilazili smo Točilovu. U sredini sela su kuće, a oko njih, u senci drveća, torovi za stada. Krajičkom oka reporteri ugledaše sultana na udaljenom kraju prostranstva.
Sve lepote Pešterske visoravni
Nekoliko sokaka dalje, Sandžak je hodao prema Gornjoj Pešteri. Sa nama je Šućov rodjak Avdija Mustafić. On nam je pokazao put do dedove kuće, gore ka makadamskom putu.
Čim smo ga ugledali, jedna nam je reč bila dovoljna. Gostoprimstvo. Uz tiho kucanje otvoriše vrata domaćinske kuće. Aga je sedeo na minderu, a musafiri se neprimetno okupljaju oko sofre.
Napuštena kuća u Točilovu
– Dedo, hajde molim vas, pričajte nam… – Ma, šta tu ima da se priča. U preduzeću nisu bile loše plate, imali smo dovoljno hleba da se hranimo. Zatim pogleda kroz prozor ne znamo kuda i zaćuta. – Sipaj gostima još kahve – reče Šućova supruga. – Hoću – odgovori Mustafić.
Selo moje, mesto najmilije
Odlutaš mislima u ranu mlasdost, vraćaš se svojoj rodnoj grudi, pa opet tamo, gde si napravio prve nestašluke i to oni što se prave kad “kradeš” tuđe voće i povrće. Poznato je da je Pešterska visoravn, na neki način, posebna za poljoprivredu, stočarstvo i proizvodnju zdrave hrane. Prizor žitelja nas veseli, ali nas ne teši. Mladost je otišla u bijeli svijet. A gde se onda nalazi ognjšte kada se gasi?
Šućo Mustafić – Točilovo
„Jeste li dobro, novinari?“ „Naravno.“ – Mora da vam je čudno što ste se ponovo vratili u naš svet – na Pešter. Nikad se bolje nije gradilo. Cio svijet su golema polja i poljane. Dobro živimo i svega imamo.Veselost se rasula na sve četiri strane sveta. Osoba nikada neće biti zadovoljna ako nije zahvalna na onome što ima – kazuje neverovatni Šućo Mustafić.
Gospodin čovek
U očima boje lešnika videli smo nijanse Sandžaka – one osobe koje nikada niste sreli – i koje vas nikada nisu videle – a koje su ipak uspele da posmatraju i shvate sve.
– Osim toga, mogu vam reći da mi se sviđa ovo što radite. – O, to je cela sadašnjost. Odakle ste? “Dolazimo iz Novog Pazara”. Lice mu se ozari. – To je divan grad. Naš šeher. Dobro ga poznajem. Sećam se…
Stajao je na kaljavom sokaku i gledao kako televizijska ekipa odlazi. Čvrst stisak ruke, pozdrav i obećanje da ćemo se, možda, ponovo negde sresti. – Srećno – ču se iz dubine duše starog vozača i njegove izvrsne supruge.
Avlija na Pešterskoj visoravni
Onda se Pešter budio i ustao. Za stolom i sandžačka mladost, dobra generacija – koja zaslužuje svaku podršku.
Pešter je Pešter
Kuće na planini tonu sada u snežne senke i galamu. Srećom, ona je u njemu bila tako prisutna da on, kada bi joj se poveravao, nikad nije ostao bez odgovora.
Svakog dana pešterskim poljima nastavlja da živi svoju Odiseju.
RTVNP
