Sandžak – Novi Pazar – Žirački Dolac: Sandžak se ponosio dobrim žiteljima i svojim skrovitim selima. Danas je priča bila posebno spremna da zaista poveruje u jednu bajku. Reporteri su želeli da junak pomenute reportaže upravo sada čuva koze na očevini u Žiračkom Dolcu.
“Hajem svaki pedalj moje čaršije”
Na ognjištu, u srednjem delu vikendice, vatra je milovala senke koje su hodale i komešale se po zelenom kredencu. Reč je, uostalom, o čoveku za koga se govori da mu u duši boravi Sandžak. Dolac je pogledao duž doline pravo u senku Stare čaršije. Odmah smo shvatili muhabet – razgovor.
Najpre, da najiskrenije oluje besne u Redžepovom srcu, a ne na njegovoj dedovini i očevini. Potom da hladni vetrovi, koji duboko u njemu zavijaju, sadrže čeličnu volju i čvrstu odlučnost, i da ga te dve osobine podsećaju na Novi Pazar i Sandžak. – Sipaj gostima još domaćeg soka – reče Kajtazović, tek da pokaže gostoprimstvo. – Hoću – odgovori Rečkova prekrasna supruga.
Selo veli
– Vratio sam se u svoj dom i došao na ideju da gajim koze. Uzgoj interesantnih stvorenja može biti isplativ i zdrav. Hteo sam svoj mir, ništa više. Vidiš. Tako se to radi. Smeje se domaćin i objašnjava da se raduje kada mu dođu musafiri – gosti. Deca su mu po bjelom svijetu. Skoro će se vratiti.
Ograničen most, kakav se obično i podiže na obalama planinskih potoka, svoja dva sveta. Jedan je s one desne strane; kuda svakog dana prolaze stada ovaca na putu za Goševo. Onaj drugi je na levoj obali Žiračkog Dolca. Tamo je Rečko sa hanumom i najboljim prijateljima.
Došao sam na babovinu
– Svaki trenutak je prilika da uživamo u ovoj čarobnoj prirodi. Beremo domaće neprskane proizvode iz vrta – njive. Sandžačke domaćice su završile svoju zimnicu. Radimo koliko možemo, a ne koliko trebamo. Moj najbolji abab – drug je Bajram Kolašinac. Naše žene su kao sestre – svedoči zanimljivi Redžep Kajtazović.
E, sad: kad prođeš seoski most nađeš se u jednom drugom svetu iz koga ne treba da se naročito žuri. – Zašto da ne, novinarko, kaže, uvek sam hajao – voleo selo i prostranstva. Ali, najveća ljubav su mi nestašne koze na obali Dolca, uz malu skromnu kolibu.
Podigao je pogled kada se Bajram spuštao sa krova. Novi Pazar je ubedio sebe da sadrži mirnoću i veselost, ali, neki čudan talas Raške navirao mu je kroz vene. Ne mora da se muči da objašnjava šta naša poseta znači. Kao i obično, Rečko je znao šta avlije hoće da pričaju i bez ijedne njegove reči. Najzad je primetio kako pustolovina ume da primeni te grebene koji su krenuli ka majstorima Jeni Pazara. Ovo je bio trenutak koji je televizijska ekipa čekala.
Uspomene na predake prolazile su mu kroz dušu u vidu nekog kaljavog sokaka. Bio nam je veoma dobro poznat taj tupi bol usled buntovnosti želje za pravdom.
RTVNP
