Beograd – Na godišnjem nivou bar oko 100.000 ljudi je pod nadzorom državnih organa Srbije, kaže Danilo Krivokapić iz Share fondacije koja se bavila istraživanjem o pristupu podacima građana. Od tri operatera, iako su u obavezi, samo Telenor evidentira direktne pristupe, a prema toj evidenciji državni organi su u 2016. pristupili 70.000 telefona i uređaja javila je televizija N1.
Institucije iz civilnog i vojnog sistema bezbednosti – MUP, BIA, VBA – kao i drugi organi vlasti, godišnje ostvaruju više stotina hiljada pristupa podacima o komunikaciji građana u netransparentnoj proceduri i često bez odgovarajuće kontrole obrade ličnih podataka, saopštila Fondacija SHARE na osnovu sprovedenog istraživanja.
Na pitanje šta su to “metapodaci”, odnosno pravno rečeno “zadržani” podaci, Krivokapić objašnjava da predmet istraživanja nisu bile samo komunikacije, poruke koje ljudi šalju, već podaci o toj komunikaciji – koga ste zvali, koliko je taj razgovor trajao, u koje vreme ste zvali, ostavljali podatak o vašoj lokaciji (zbog uređaja).
Krivokapić kaže da ti podaci deluju da su samo tehnički, a zapravo su takođe lični. Jer kada ukrstite te podatke s gomilom drugih, možete da dobijete neverovatne profile ljudi, da utvrdite koje su im navike, s kim se kreću, druže, upozorava.
Kaže da institucije, u skladu sa Ustavom i zakonom, koriste te podatke u krivičnim postupcima, i isključivo uz odluku suda. Naš zakon propisuje da nadležni organi i operateri moraju da vode evidenciju o svakom pristupu ovim “zadržanim podacima”, dodaje.
“Samo jedan operater od tri najveća, Telenor, evidentira direktne pristupe nadležnog organa “zadržanim podacima”. Druga dva, MTS i VIP, uopšte ne vode ovakvu evidenciju. Da bi se videlo koliko je to bitno, treba napomenuti da je Telenor samo u 2016. ostvario gotovo 300.000 direktnih pristupa nadležnih organa. Oni su pojasnili da se to odnosi na nekih 70.000 različitih telefona, uređaja”, kaže.
On dodaje da je u pitanju značajan podatak, naročito s obzirom na to da Telenor drži nešto više od 30 odsto tržišta.
Zakonske odredbe tu ne pomažu preterano.
Krivokapić navodi da se vreme promenilo, da danas postoji infrastruktura za nadzor kakva ranije nije postojala, i da svakodnevno svi generišemo jako puno podataka, koristeći tehnologiju. “I tim podacima uopšte nije teško pristupiti”.
Zato smatra da zakonska odredba (da je potrebna odluka suda), kad državni organi imaju aplikacije da direktno mogu da pristupe ovim podacima, ne znači puno.
Dodaje da je, s druge strane, trend razvoja sajber kriminala u rastu i da ima logike da državni organi pristupaju nadzoru. “Ipak, činjenica je da govorimo o jako velikoj količini podataka. Na godišnjem nivou je bar oko 100.000 ljudi pod nadzorom… I svake godine je tako… Naprosto, veliki je obim”.
Živimo u ekonomiji podataka i sve usluge zaista plaćamo podacima – Fejsbuku, Guglu – i treba podizati svest o tome, ali neovlašćen pristup našim podacima je nešto drugo, dodaje.
Kaže da društvo nije svesno koliki nas rizik čeka kad je u pitanju ostavljanje podataka uopšte na internetu. “Količina podataka koja se o nama svakodnevno skuplja je nezamisliva. Grade se svakodnevno ogromni datacentri na severu Zemlje, zato što je tamo hladnije, jer oni troše jako puno energije da bi se svi ti podaci tamo skladištili.. Možemo samo da zamislimo šta će biti s našim podacima 2030. i ko će do njih doći”, naveo je.
I građani mogu sami sebi biti najveći neprijatelji kad je privatnost u pitanju, dodaje Krivokapić.
Poručuje svima da razmisle koje podatke moraju, a koje ne moraju da ostave na internetu. “Ne moraju se objaviti sve slike dece s letovanja, za početak”, zaključio je.
izvor.N1info.com
